Delo

X F 0 Н И К А 127 ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД 20 јануара 1912. Ако је истина, да се дан по јутру познаје, онда 1912. неће бити обична година. Од своје претходнице она је већ иримила тешко наслеђе, два крупна питања — мароканско и триполитанско, свако од њих кадро да запали свет. Мароканско питање, истина је, при крају, да сесрећно сврши. У немачком парламенту (рајхстагу) примљен је сгторазум немачкофранцуски, а у француском с.вршено је с њиме у Доњем Дому и сада је пред Горњим Домом (Сенатом). Разуме се да ће и ту, у Горњем Дому, поред патриотских протеста, марокански споразум бити примљен. Тако ће бити ликвидирано једно тешко питање, које је задавало оправдан страх, да ће се због њега ухватити у коштац не само две велике културне нације, него планути европски рат. Јер би невероватно било да Енглеска допусти да њен велики и опасни такмац у трговини, Немачка, удави савезника њеног — Француску, нити би опет вероватно било да би европска ветрометина, Балкан, могао остати миран, када иначе у њему стално ври незадовољство свију противу свију. Оружан сукоб између Француске и Немачке био би сигнал за општи рат. Срећом је избегнута за сада та страшна криза, и попуштањем и једне и друге стране дошло се до споразума, којим, разуме се, није потпуно задовољна ни опет сасвим незадовољна ни једна ни друга страна. То је у осталом судбина свију споразума. Па опет за то Француска има више разлога да буде задовољна решењем мароканског питања но Немачка. Треба бацити само један поглед на карту Африке! Највећи део северне и западне Африке, најлепше и најбоље земље, колоније су Француске. Тај толико велики комплекс земаља није од једном освојен, заузет, већ је требало за то скоро читаво столеће. Под владом Карла X (1824—1830) почета је колонијална политика Француске у Африци и освојен је Алгир. Али је ту колонијалну политику друга империја Наполеона III (1851—1870) напустила ограничивши се на Европу, којој је хтела да буде хегемон. Тек је трећа република наставила колонијалну политику у великом стилу. Требало је увређеном частољубљу француском дати каквог задовољења и наћи накнаде за изгубљени Елзас и Лотрингију, а уз то, природно, и интереси француске буржоазије тражили су експанзију. Њен велики државник, Жил Фери, чију мудру политику и чији велики дух, са-