Delo

КЊИЖЕВНО - Н АУЧНИ П Р ЕГЛЕД 137 ним приликама. У земљама са парламентарним режимом, где се поштује начело народне владе, парламентарни ред захтева, да увек она влада, која је ту и која се налази на управи државној, врши изборе и на тај начин пита народ, да ли одобрава њену политику, да ли јој поклања поверење. И ако дакле круна има по Уставу право, да отпусти једно министарство и владу повери другој политичкој групи, која би путем нових избора имала да тражи и поверење народа, ипак се у парламентарним земљама по правилу то право не практикује. Ту се полази од претпоставке, да владар треба да поклони поверење оној политичкој групи, којој народ да већину, и то све дотле, док сам народ то поверење не откаже. Слична пракса постоји и у погледу краљевог вета при доношењу закона. Као што се види, један поступак крунин, и ако се може бранити уставним ирописима, ипак је зато непарламентаран, што ће рећи нецелисходан и анормалан. Разлози за ово постоје и то врло озбиљне нрироде. Кад би се круна користила својим нравом и мањини поверила владу, па мањина апелује на народ, тиме би се круна изложила једном великом ризику, Велико је питање наиме, да ли ће та мањина добити народно поверење. Ако мањина на изборима пропадне, цео тај експерименат пада на терет владаоцу. Он се сад налази у незавидном положају, што мора да прими понова једну владу, којој је јавно отказао био поверење. Да би се то избегло, у парламентарним земљама краљ се повлачи из активног учешћа у политици. Он оставља народу, да сам обара владу на изборима, ако му се она не свиди. Ово је утврђена пракса, о којој не може бити дискусије. Г. Протић наводи мишљење Диприје-а1, који вели : „Краљ има неоспорно право, да отпусти министре, или да откаже своје одобравање политици, коју воде. Последња употреба ове прерогативе учињена је за владе Виљема IV: незадовољан својим либералним министрима, краљ је поверио владу Роберту Пилу и торијевцима, овластивши их, да распусте парламенат... Изгледа да би употреба овог права данас била скоро немогућа, а отпуштање кабинета изгледало би у очима многих Енглеза Као неуставан акт.“ Као што се види, у Енглеској се иде чак дотле, да се такав поступак крунин сматра не само као непарламентаран, већ и као неуставан. 1 Les Ministres, par L. Dupriez, 2 volumes, Paris 1892.