Delo

164 Д Е Л 0 У народу је стање одиста очајно. Нико није задовољан и нико сигуран. Најако се осећају тегобе од неродице, од учмалости, од многих државних, окружних и општинских дажбина. Свет даје и последњу цркавицу, а нема ни пута ни ћуприје, лекара ни учитеља. Све је више сиротиње у нашем народу. Села у којима се никад није знало за оскудицу, сад се боре за насушни хлеб. Општа чама, вечито јадиковање, стално незадовољство, грабеж и отимање, оскудица здравог морала, расуло и нерад, то су главне одлике данашњег народног живота. ГЛАВА ШЕСТА ЈЕДАН ВЕЛИКИ ПЛАН. Једног малог празника кад жене не раде, Вишња је седела код Остојићевих, кад Радоје дође с једним другом, неким млађим чиновником из суда, те их позва, њу и Милеву, да изиђу у шетњу до варошког парка. Било је прехладило. У вароши се осећала нека живост. Сељаци се враћали кућама: ко у тарницама, ко на коњу, а већина пешке. Ћевапџије изнели роштиље на сокак и задимили, а по зиду извешали кобасице разне дужине и дебљине. О багрењу опет бојаџије обесили кануре бојене и небојене вуне, а месари кожице суве и сирове. Пред кућама, на клупи или по сандуцима, поседало женскиње. Иза једног плота, неке девојке одломиле грану с трешње, па тако беру и једу. По кафанама се чуо жагор. Деца се враћала с купања и дерала у сав глас. Парк је пак ћутао усамљен. 'Гек овде онде, видео би се, у овом парчету земље у крај Мораве, засађеном врбама и по којом липом, какав полуевропски обучен чиновник који је цигаром дувана убијао досаду. — Је ли ти жао Београда? — упита изненадно Радоје своју другарицу. Девојка поцрвене сва као да ју је неко ухватио у нечему недопуштеном. Не... није — промуца она несигурно. — То јест, ја ћу се скоро вратити. Сајџија се трже. Пространа, тиха туга као зимњи дан без ветра рашири се по његовим грудима. Али, он није био човек који се подаје првом осећању, па намаче качкету на чело, распали лушу и, одмерено, упита