Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 165 — Па зар ниси свршила школу? Завршила сам — одговори Вишња гласом којим је сад звонио поузданије. — Али, Девојачка Школа није бог зна шта... — Па шта можеш друго? Универзитет. — Универзитет? Младић ју је гледао својим великим, сјајним, црним очима, и као да се питао да она не тера шалу. Девојачка Школа није довољна данас за жену која хоће да буде на висини свога времена — одговори Вишња и погледа плашљиво у свог друга, па после спусти главу и доврши као по дужности: — Наша модерна жена изостала је далеко иза жена цивилизованих народа. Да. Нашем женскињу треба поуке. У округу нема више од три четири школе за женску децу. Али шта ће теби универзитет? — тврдоглаво је запита Остојић. Вишња се осети донекле увређена, те подиже главу. Њен поглед се сусрете с младићевим. Његове очи гледале су је из својих дупља, нешто унезверено, као из другог света, грозничавих зеница, занесене, нестрпљиве као у свеца и очајнички у исти мах. Она се зацрвене и признаде: Ја хоћу да се образујем потпуно, до краја, систематски. Зашто да то право имају само мушки ? Јадно је то право, Вишња — осмехну се Радоје сажаљиво. — Наша Велика Школа зна само да фабрикује немоћне чиновнике; она од младих, паметних, поштених људи, прави бедне, глупаве непоштене канцеларијске слуге, чији је живот празан и пуст колико и она архива коју они из дана у дан испуњавају. У том се зачу нека псовка. Један сељак, прљав и исцепан да би га у другој земљи ухапсили, терао је своју кобилу преко оближњег моста. Погледај, Вишња, овог сељака. Он можда нема да купи друге чакшире. Али зашто их не закрпи ? ... Бар то не стаје ништа. Али он то не зна. А тај сељак, то је наш народ. Он је запуштен, прост, прљав, смрдљив. Међутим, он није непоправљив. Напротив, ја сам уверен да је наш свет једна добра раса. Само му треба поуке. Оставимо модерне жене нека оне брину своје бриге, а загледајмо своје јаде. Нека наше жене науче своје људе