Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 167 је Морава ово зеленило и текла преко плићака, испод подривене обале, кривудала по широком кориту и губила се на хоризонту као разастрто платно од сребра. Погледај ову воду — рече младић девојци која је стојала поред њега и гледала, стегнутих губица, у лепу долину, где је било тихо и без људи. — Сваког секунда она односи по читава блага. Сголећа су прошла одкако смо населили њене обале; сваку стопу ове земље налили смо својим знојем и крвљу, а ми не знамо још колико неисцрпног злата лежи у овим таласима. Вишња га погледа неповерљиво. Прво што иомисли било је да му златарски занат није занео мозак, те је намислио да црпе злаго из те убоге речице, за коју зна мало ко ван Србије. Место да нам користи ова река, она нам плави поља, засипа усеве и прети да једног дана однесе целу варош. Међутим, она нам нуди хиљаде руку, да нам олакша нашу борбу за насушни хлеб. Ево овде у равници, где се киша очекује као благодат небесни, Морава треба да се разлива у сплет зелених поточића, која би ова полудивља поља иретворила у најлепши врт. А тамо даље... И Радојев поглед изгуби се у планине које су са запада блиско окружавале Чачак. Обрасле у шуму и бујад, оне су дизале озбиљно своје главе, урешене чипком од букава. По где где видело се неко раштркано село. Ветар је доносио неке отегнуте сељачке гласове који се нису разбирали: да ли су песме или запевка. Из планинског склопа избијала је река као из неке чељусти. Иза њих је била варош: један широк друм, низови кућа и кућерака, накривљени плотови, неколико липа засађених пред каквом кафаном, и широко незграпно кубе старинске цркве, са златним крстом, који се сија у ватри сунчане светлости на заласку. У сред овог великог пејзажа, стојао је Радоје, скромно, готово меланхолично, с лулом у левој руци и гледао тамо, у правцу планина на западу. Он је био миран. Ништа на њему није издавало узбуђење. Само су његове велике црне очи сијале ватром као златни крст на старинској цркви. Вишња га пусти да говори. Само треба претворити речну снагу у електрицитет доиста продужи младић, начинивши десном руком један покрет као да хтеде истргнути нешто. — На сваком кораку, тако рећи, може се подићи по једна централа, чије би струје осветљавале ноћу нашу варош, наша села, путове, а дању покретале занат-