Delo

'168 Д Е Л О .лијске машине, стругаре, штампарије, разне фабрике за прераду наших сировина. Сад се младић видљиво заносио. Његово избријано лице нервозно се грчило, а прсти су трзали штит од качкете. Девојка га је слушала с пажњом и, у исти мах, са извесним страхом. Она је несвесно упоређивала свога земљака с другим човеком кога је оставила у Београду, који је такоће имао велика одушевљења за нови живот, за нови рад. Својом малом главом, она је обухватала обадве ове широке царевине мисли и трудила се да их обе разуме и помири. Говор њеног земљака био јој је ближи, јер је био практичнији, опипљивији, земаљскији. Али баш стога... стога што се његове речи нису одмицале од земље, од свакодневног хлеба и сељачког зноја, овај говор није уносио у њену главу слатку чежњу за неодређеним, опојеност мисли које се продужавају до сибирских поља и обећавају целокупни преображај друштва, нову срећу, нов свет, у коме ће се човек осећати слободан и свој као лептир који лети с цвета на цвет и бира где је мед слађи. То је мој план — трже је из овог размишљања Радојев глас, округао у том тренутку, мек, треперав, као да се одваљивао од самог срца. — Ја мислим да подигнем једну такву централу. Ускоро ћу отпочети да говорим с неким мојим пријатељима... Теби првој о њој говорим, и хтео би да знам шта ти мислиш ? Вишња га погледа. Њен се поглед сукоби с црним, великим, усијаним очима. Тада јој се учини како у њима дрхти цела Радојева душа, и збуни се. При заласку, сунце је дошло према њима. Све ствари око њих бацале су велики хлад. Девојка обори главу, и посматраше дуго своју сенку која је расла поред ње. Најзад рече: Ти си паметан човек... ти знаш шта радиш... Наша варош дугује ти већ много за парк, за... — Не, Вишња... — одби младић скромно. — Ја мислим да је то могуће... и надам се, да ће те наши разумети. — Да, мени је потребно да ме неко разуме, да ме охрабри ако сустанем. Наши људи су прости. Мени треба... Млади човек се заустави овде као опоменут једном унутрашњом опоменом, једним од оних тајанствених гласова у нама самима који не варају никад.