Delo

170 Д Е Л О ову платицу у пажљивом опхођењу, у слатком и кафи, комплиментима и у киселој штрудли сваке недеље по подне. Ову мирну професорску породицу допуњавале су још две девојчице, близнакиње, с црвеним машлијама у коси, слободне, радознале и пуне прича о својим луткама и кумашама. Млади студент плаћао је од ове лекције свој стан, управо свој кревет, изгубљен у авлијама, шупама, басамацима и рупама Савамале. Од тога му је остајало још нешто за дуван, за кафану, ситан трошак и, можда, коју брошуру. Хранио се на кредит, до бољег времена, где и раније. То је било тамо, кад се пође са Зеленог Венца ка Варош Капији, па лево. Ту се види један дућан своје врсте, углављен између једне папуџинице и трговине са старим књигама. Ништа не свраћа мимопролазнику пажњу на њега : фирма ни плехан модел робе која се ту може наћи. Али они, ради којих овај дућан постоји, познају га на први поглед по његову прозору, упљуваном мувама и сваковрсним додирима. Ту висе низови неке врсте кобасица, жути се тегла киселих краставаца, изложена је чинија обичног сира и неколико хлебова од гроша. Тај дућан је београдски специјалитет, једна врста приватне народне кујне или ресторана без алкохола. Он се језиком својих посетилаца зове звонко: чокалиница. А од свих чокалиница у Београду, ова је најстарија и најбољег гласа. Читаве бајке причају се о људима који су јели у њој, у данима своје младости, њен пасуљ с пастрмом, скуван на особен начин, чокалијски пасуљ, с много паприке и воде, а с мало пасуља и пастрме, а за кога кажу да је бољи од најбољих српских пасуља, маколико се на њих потрошило поврћа и меса. Један професор универзитета, два посланика на страни, неколико министара, један милионар и тако даље, веле да су прошли кроз две собе из којих се састоји ова чокалиница, и остали понешто дужни по умашћеним и у крајевима испресавијаним, дугачким тефтерима њеног газде неког малог, пупастог Македонца, с кисело насмејаним лицем и кривим ногама. Њега сви његови гости зову Стрика, па по њему и његову гостионицу: код Стрике, те јој је то име остало у публици, сигурније него да јој је фирма протоколисана код суда. Чедомиру је време пролазило врло лагано : један сат на кондицији, где је узгред морао да каже коју реч утехе госпа Матовићки, која, Гркиња по пореклу, није ни из далека личила своме мужу по грађанској храбрости, и ако би то човек помислио по њеном развијеном телу, као у жандарма, крупном главом с