Delo

172 Д Е Л О шупама, одмах ту до помијара и ђубришта. Оне су излазиле за тренутак из тих јадних кровињара, којима би пожар учинио милост, заврнутих рукава, знојава лица, раздрљених груди и врата, босих ногу и радиле нешто по авлији, сагибајући леђа, ширећи ноге, избацујући своја претерано развијена бедра, често пута несвесне стида и срама, а понекад намерно, с извесном циничном сиротињском перверзијом, која даје све више сласти што се ниже пада. Калдрма, куће, кровови цаклили су се под усијаним сунцем готово у дијамантском сјају, те давали улицама које су зврјале празне, неки празнички изглед. Изнад вароши, дизало се безизразно, пространо небо, у којем се видела само понека ласта, као нека црна звезда. Усред мртве тишине у атмосфери, на Сави се, изненадно и нечујно, подизао један стуб водеке паре, и вртећи се око самог себе, као утвара, летео уз воду, промицао гвоздени мост и губио се негде око оскудног зеленила на острву Циганлији... острва милог Чедомиру, јер му је за њ била везана скора успомена на Вишњу, драги спомен, који му лепи на усне сласт првог пољупца, што га је узео оног вечера пред растанак, кад је у природи била иста таква тишина а у мраку губило се неко бело дрво — и оставља му утисак глатке коже и опраног рубља. Пред вече, свет је излазио на Калимегдан: сеоске учитељице и маловарошани који су дошли о распусту да виде Београд, беспослени радници, становници предграђа, ситни чиновници који нису могли да оду у бање; јадан, невесео свет који се другим данима и не опажа у присуству жена и људи, лепих, задовољних, срачунатог држања сукње и цигаре у зубима, весела лица, поноситог погледа и одела по последњој моди. И док вече клизи у модром пепелу с Бановог Брда, нека незнана, јака меланхоллја обузимала је Чедомира. У тим приликама, дошло му је прво писмо од Вишње. Оно је било у једном великом, пословном коферту, зелене боје, с натписом радње Митра Лазаревића, бакалина. После је дошла карта, обична поштанска карта, испуњена јевтиним плавим мастилом, које је можда сам газда Митар правио за своје потрошаче који траже много, а јевтино. Затим је дошла опет једна карта, са сликом неке велике зграде и краја улице, која се губила у низини својих простих, неједнаких кућица. И онда опет