Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 173 писмо, у истом бакалском коферту, с рапавом хартијом, по којој се проливало плаво мастило. Ах, ова писма! Она нису садржавала ниједну љубавну реч, ниједну нежност. У њима није било спомена на оно што су заједнички преживели и проживели. Она су почињало просто, једном речи: „Чедо!“ и, мало ђачки, мало новинарски и књишки, излагала строго, готово суво, обичне прилике, начин живота и живљења једне девојке у паланци. Опис једног излета у Овчарску Бању или какав несташлук млађег брата испуњавали су по цело писмо. Па ипак, та су гшсма била као небесни дар, на овим врућинама; она су младићу позлаћивала Стрикову чокалиницу, претварала савамалске авлије у чаробан врт, уносила бескрајна одушевљења у његово младо срце и била једина лепота његове младости. Он их је чекао с наивном радошћу као што деца чекају велике празнике. Он је био кадар загрлити поштара који би му га предао, или пољубити сто своје собе, где би га нашао. Он их је сачувао сва, сва та писма у зеленим кофертима, те неукусне званичне карте с унакарађеним ликом краљевим. Све те слике гимназија и пијаца које су представљале Вишњино место, те биле као један део њен и миле младићу као она сама. Он је брижљиво остављао ове хартије у дно свога ђачког кофера, поређане хронолошким редом, закључавао их по двапут, тресао катанцем, као тврдица који сакрива своје благо. Секулић је одговарао девојци, али у истом уздржаном тону. Чак да је и могао од њеног оца и њене куће, он не би смео поверити сву ту изненадну раскош свога срца и бескрајне лепоте своје маште; јер то није била више Вишња, која се појављивала из тих писама. То је била визија неке немогуће жене, о којој сви сањамо, коју сви очекујемо кроз цео наш живот. Живот пролази, а она се никад не појави, не помилује наше усијано чело, не пољуби наше занесене очи. Нико не проверава ове најдубље тајне свога бића, оне се крију и од самог себе, и обузимају нас тек, кад нас, као неко фино вино, преваре својом лакоћом и опију благо, замагљавајући нашу свест и стварност. Млади човек је писао о прочитаним књигама, ситним догађајима, понешто о оним Ужичанима и Црногорцима, и о великој врућини у Београду. Ипак, пишући о тим простим стварима, на саму мисао да то пише девојци, с којом се воли, створењу које му даје визију оне жељене жене, њега је обузимада нека