Delo

174 Д Е Л О ■чар, готово физичка, и он је терао пером, као да броди морем начињеним од самог миља и заноса, па кад би писмо свршио. написао адресу и залепио завој, дубок, сладак уздах отео би му се из груди, а глава му клонула, као да је неког дуго грлио, дуго љубио. Кад би се Вишња задржала с одговором, он је откључавао кофер, вадио стара писма, носио их у најнепосећеније кутове варошких паркова, и ту их поново читао, разгледао сваку фразу, загледао у марке, у поштанске печате и датуме. Та су писма уверавала младића у све што је он несвесно хтео, што је потајно тражио од живота. Она су му говорила, да још неког има у овоме пространом свету, осем његове мајке и сестре, који мисли на њега. Једно женско срце куцало је за њим. Он зна позитивно, он има, дакле, сигурне доказе... те поређане хартије, ту архиву, већ велику. У тим сувим и врелим данима, кад никога није било око њега, ова писма су му била једини повереник. Он је њима шапутао своје неодређене снове. Њине просте речи певале су му плачне мелодије, у којима је налазио извор своме одушевљењу. У њихову неисписаном рукопису, видео је узбуркане дубине своје будућности, проналазио је пут својих мисли. И уверени присталаца материјалистичке философије свога доба претварао се у нежног љубавника: у двадесет првој години човек је сав одушевљење, сав топлина, сав љубав. (Наставиће се) М. М. Ускоковић.