Delo

ОРЛУШИНИ Шта хоћеш више, орлушино стара? Раскидб си нас канџом у комаде, у гроцу већ нам твој кљун рије, пара, на срце си нам напујдо обаде. Шта хоћеш више, орлушино стара? Зар још да ниси крви наше гасан? Њом си преливо гнездо своје древно, њом крепчб кржљав пород свој (а јасан !); под копитом би туђом давно зевно, да ниси крви наше био гасан. Зар ниси сит од нашег меса? Бедми наших бране те костура, ми бесмо храна азијскога беса, о нас се крха са свих страна бура па још да ниси сит од нашег меса! И још шта хоћеш, халапљиви скоте? За срцем грамзиш и за душом нашом; да ти све дамо, последње лепоте, робиња нага пред пожудним пашом. То би још хтео, халапљиви скоте: старачку крв да твоју подгрејемо, да ти се душом нашом дух подмлади. — Ал’ кидај, мори, ми трпимо немо, јер нашим срцем ти се не ослади. Кидај и мори, ми трпимо немо;