Delo

0 ВРЕДНОСТИ ЖИВОТА 181 навек ишчезну :или да се појаве тек после дужег времена. Наша опажања, наше мисли и сећања непрестано се мењају, тако исто и наше жеље, осећања и расположења. Тако исто и у нашем телу збива се непрестана измена материја. На послетку ми смо пролазни и у једном трећем смислу: сваки дан морамо по неколико сахати да спавамо, а спавање повлачи за собом делимице потпун ирестанак нашег разЕијеног свесног живота, делимице битно слаб.њење његово (спојено са делимичним слабљењем органског живота). Не само дакле, да смо ми пролазни у целокупности своје егзистенције, него смо ми чак пролазни и у оквиру самог овог ефемерног бића нашег, и само лабава веза сећања држи у извесној вези наше раскомадано и расточено биће од почетка свесног живота па до краја његовог. Ова пролазност нашег бића сама собом довољна је, да жиbotv одузме сваку праву вредност. Јер све кад би наш живот за време свога трајања био испуњен и све самим задовољством и срећом, ипак би крај његов био крај и све ове величанствености, јер тај нас крај води тамо, где смо у почетку били, у ништа, од кога водимо порекло (истина ово ништа није у онтолошком смислу апсолутно, али за наше органско-свесно биће оно је апсолутно), а ништа је без икакве вредности. Истина не може се одрицати, да и пролазан живот докле год траје, ако је испуњен задовољством, има вредности, али ова је вредност чисто релативна; такав је живот већи по својој вредности од живота испуњеног болом или индиферентног живота, али упоређен са вечитим бићем нема никакве праве вредности. Величина трајања пролазног живота упоређена са вечитим при томе је сасвим ирелевантна: може органско-свесно биће живети и трилионима година, и то све у самој срећи и задовољству, оно ће се ипак по истеку овог неизмерног броја година (који поред све своје неизмерности ипак мора да се заврши) налазити тамо, где се налази и једнодневни лептир при крају свога кратког живота: на граници ничега, у које у тренутку ишчезава. Доиста, пролазан живот нема никакве праве вредности! Као што пролазност одузима задовољству његову др&ж, тако она одузима болу његову жаоку. Може живот испуњен болом трајати неизмерно дуго, за све време тога трајања његова ће вредност бити несумњиво негативна, али она ће бити само релативна, јер по престанку живота нрестаје и бол, а тиме и страхотност бола. Као што би задовољство само онда имало