Delo

182 Д Е Л О праве вредности, кад би вечито трајало, тако би и бол само онда био страшан и несносан, кад би вечито трајао. Као непосредна последица пролазности живота има да се сматра његов релативитет, који налази израза у споњашњој целисходности сваког живог бића, одн. у томе, што свако живо биће има само у толико објективне вредности, у колико даје живот једном новом живом бићу, па затим раније или доцније одлази са позорнице живота, или, другим речима, у томе што ниједно живо биће не преставља самоциљ. Таква жива бића пак, од којих свако живи за оно, што долази за њим и т. д. у бесконачност, немају очевидно никакве апсолутне вредности, па ни свет састављен из њих. Као једна нарочита страна пролазности живота има да се сматра и несигурност његова, која проистиче из борбе за живот органских бића. Ова борба за живот чини на име, те су жива бића објективно још пролазнија него што би иначе била, а подиже субјективно суму бола, који она као жива бића морају да осећају. Она према томе преставља прелазну везу између опште формалне стране живота, његове пролазности, и садржајне емоционалне стране његове. Сада прелазимо на посматрање ове друге стране живота, на посматрање емоционалне вредности његове. Ово, што ћемо овде о томе рећи, изузев општа извођења негативно-критичног дела, има да се сматра само за претходну скицу онога, што ће у Аксиологији бити опширно изведено. Песимизам и оптимизам у њиховом досадашњем облику полагали су малу или нису никакву вредност полагали на момент пролазности при својој оцени вредности живота у овоме свету; они су свој суд о томе готово искључиво заснивали на несразмери задовољства према болу. По песимизму сума бола у свесним бићима премаша суму задовољства, по оптимизму овај је однос обрнут, сума задовољства премаша суму бола и то у великом степену. Шопенхауер и Хартман заступају прво, Лајбниц и Диринг друго гледиште. Ја ћу у следећем најпре прегледати песимистичку доктрину Шопенхауерову, пошто она преставља први систематски покушај опште Аксиологије, затим ћу прећи на аксиолошку доктрину Хартманову, која преставља други до сада ненадмашни покушај Аксиологије, и то ћу говорити само о општој метафизичкој и психолошкој подлози њиховој. Преко оптимистичке доктрине овде ћу потпуно прећи, једно с тога, што она и код својих