Delo

О ВРЕДНОСТИ ЖИВОТА 183 поменутих најзнатнијих заступника није довољно систематски изведена, а друго и с тога, што ће истинитост одн. лажност оптимистичке доктрине бити решена критичким разлагањем Шопенхауерове и Хартманове доктрине. Своју песимистичку доктрину не заснива, као што је познато, ПЈопенхауер на емпиричким чињеницама, чијом би се анализом дошло до констатације преваге суме бола над сумом задовољства у живим свесним бићима — ПЈопенхауер само сумарно те чињенице узима у обзир — већ он заснива песимистичку доктрину на својој Метафизици Воље. Ми ћемо с тога у следећем прво изнети ову последњу у најкраћим цртама, подврћи је затим критици и то само са оне стране њене, која чини непосредну подлогу песимистичкој доктрини. Шопенхауерова Метафизика Воље почива на фундаменталном учењу Кантовом о битној разлици исмеђу ствари по себи и појаве. По том учењу просторно-времени свет је априорни продукт духа, тако да ствар по себи нема ниједне од форми егзистенције, које се налазе у субјективном свету појаве. Пошто оно, што је у свести дато, по Канту нема апсолутни реалитет, то Шопенхауер изводи из тога сасма конзеквентно, да ни ствар по себи не може бити свесна. Узимајући у помоћ једну врсту сазнања, која мало хармонира са овим основним учењем, долази Шопенхауер до закључка, да је ствар по себи ако не идентична, а оно бар аналога са оним, што се у нашој унутрашњости манифестира као воља. Јер по њему је воља један слеп, безразложан, празан, ванвремен, егзистенције гладан акт тежње, који се придоласком интелигенције у субјективној светској илузији преставља као множина пролазних, једно друго погискујућих и уништавајућих свесних бића, која при томе осећају неисказан бол. Пошто је даље свако свесно биће у своме метафизичком корену воља, то свако тако биће мора се само себи субјективно престављати као низ сукцесивних преставних садржаја, за којима непрестано тежи воља као појава, а које само ретко достиже, па и тада се само за тренутак задовољава, и то за тренутак у строгом смислу те речи. Јер по Шопенхауеру само је бол, као субјективни корелатум објектцвне светске воље (која је с тога незадовољена, што ван ње као ствари по себи нема ничега, што би јој било садржај), позитиван емоционалан садржај, док је задовољство чисто осуство бола и с тога у својој егзистенцији моментано. Истина по Шопенхауеру поред овога моментаног задовољства, условљеног болом незадовољене