Delo

184 Д Е Л О жудне воље, постоји и једно трајно задовољство, које проистиче из „чистог сазнања". Воља, као ванвремени акт тежње, није по Шопенхауеру последње метафизичко прабиће, већ је само једна од двеју објективних форама овог последњег. Метафизичко прабиће може се јавити као биће које хоће, „као воља за живот“: онда је оно ванвремени акт тежње, који као ствар по себи чини подлогу нашег света појаве. С друге стране метафизичко прабиће може се јавити и као биће, које неће, које негира вољу заживот: онда се оно јавља у једној форми, којој не одговара никакав свет појаве. Метафизичко прабиће има дакле да се сматра као воља у правом смислу, пошто она апсолутно слободно може како хтети тако и не хтети. Шта је оно, што се има принципијелно да истави на супрот овој целој Шопенхауеровој метафизичкој доктрини воље, неће бити тешко пронаћи ономе, коме су основна учења ове књиге позната. Ако, као што знамо, садржај свести није чиста појава, већ нешто што по себи егзистира, онда је немогуће, да апсолутна реалност искључује свест, онда ова мора у себи садржавати и свест. Из тога следује прво, да непросторни и невремени акт вољни Шопенхауеров не може бити једина ствар по себи и друго, да воља не може бити незадовољено празно биће. Ако је воља један од примарних агрибута бића — а ми смо видели, да је то доиста случај — онда је воља, пошто поред ње егзистира реални свесни садржај, задовољена: из воље као битног атрибута светског бића не да се дакле извести болни карактер овог последњег, као што је то учинио Шопенхауер, полазећи од погрешних претпоставака Кантових. Према томе бол, који се јавља у свести у овом свету, не може бити нешто у Шопенхауеровом смислу метафизички коренито. Пошто је на овај начин метафизичка подлога Шопенхауеровог учења о осећању разрушена, остаје нам још да покажемо, да се оно ни емпирички не да одржати. Од она два основна тврђења Шопенхауерове доктрине о осећању, тврђења о временој условљености сваког задовољства претходним болом и тврђења о моментаној природи задовољства, ово друго да се лако оповргнути на основу искуства. Да у нашој свести постоје не само осећања задовољства, која кратко трају, него и таква, која подуже трају, несумњива је чињеница искуства; истина ова трајна осећања задовољства могу мењати своју јачину, али то не мења њи-