Delo

О ВРЕДНОСТИ ЖИВОТА 185 хову принципиједну постојаност и њихову потпуну непомешаност са болом, Да је то тако, постаје још очевидније, кад узмемо у обзир, да у једноме моменту у свести постоји само једно осећање, пошто тада једно дато задовољство, ма колико у своме интензитету било променљиво, мора у себи имати за све време свога трајања један део, који јеапсолутно непроменљив. Али све кад би се допустила и сложена симултана осећања, тиме би, чим се допусти трајност једног осећања задовољства, и поред помешаности његове са болом, била призната апсолутна постојаност осећања задовољства у онтолошком смислу, што у осталом и Шопенхауер признаје за осећања задовољства, која проистичу из „чистог сазнања". Прво тврђење Шопенхауерове доктрине о осећању пак истина је, формално узев, тачно, али су нетачне конзеквенције, које Шопенхауер из њега изводи. Јер пошто наша свест није никада без емоције, ма како слаба она била, и пошто је емоција или бол или задовољство, то је истина тачно, да је свако задовољство, докле допире у назад наше свесно искуство, условљено претходним болом. Али је исто тако тачно, да је и обрнуто, докле допире у назад наше свесно искуство, сваки бол условљен иретходним задовољством, тако да не може бити говора о једностраној временој условљености задовољства болом, како то тврди Шопенхауер. Кад би оваква условљеност задовољства болом постојала, онда прво, задовољство не би никада могло својом јачином премашити нретходни бол и друго, ниједно задовољство не би могло постати јаче но што је било у тренутку, кад је ишчезао претходни бол. Обе ове конзеквенције у односу на јачину задовољства очевидно су нетачне, пошто задовољства, која привидно нису условљена претходним боловима, могу бити како јача од од ових последњих, тако исто могу бити и појачана за време свога трајања. Тиме је пак и за прво тврђење Шопенхауерове доктрине о осећању показано да противречи искуству. На овај начин разрушена је целокупна метафизичка и опште-психолошка подлога песимистичке доктрине Шопенхауерове, и ми сада прелазимо на метафизичко и опште-психолошко образложење песимистичке доктрине код другог знатног представника њеног, Едуарда Хартмана. Хартман је Шопенхауерово образложење песимистичке доктрине с правом критиковао и ту доктрину у многим тачкама исправио. И ако пак његов метафизички систем, посматран у целини, и по онтолошком образло-