Delo

186 Д Е Л О жењу своме и по извођењу у појединостима, преставља знатан напредак према Шопенхауеровом, ипак се он мало удаљује од овог последњег у метафизичком образложењу песимистичке доктрине. У последњој инстанцији лежи разлог за то у Кантовом становишту, од кога полази Хартман као и Шопенхауер. Јер и ако је Хартман увидео нетачност извесних основних поставки Кантове „Критике чистог ума“, он ипак признаје са Кантом основну разлику између ствари по себи и појаве, и у Кантовом систему не мање важну разлику између субјективних форми сазнања и безформног искуственог материјала. Он одбацује Кантово ограничење категорија на свет појава, преносећи их и на свет ствари по себи и налазећи у апсолутно несвесном светском духу духовно биће, које субјективне форме сазнања примењује објективно. Полазећи од ових основних поставки, Хартман одбацује тврђење Шопенхауерово, по коме је ствар по себи један ванвремен празан безсадржајан вољни акт. По њему поред воље постоји још један атрибут светске супстанције — јер Хартман разликује јасно апсолутну супстанцију од њених атрибутивних одредаба — идеја, која у себи садржи, поред имплицитних категоријалних интелектуалних функција, реалну форму опажања простора као експлицитни садржај. Док је воља потпуно нелогичан (неразуман) интензиван реалан принцип, дотле је идеја као супротни атрибут потпуно логичан екстензиван идеалан принцип. Пре постанка света воља као надбитно суштаство (uberseiende Wesenheit) преставља чисту способност хотења, а идеја чист формално логичан принцип идентитета А = А. Постанак света има своје порекло у вољи: из чистог потенцијалитета надбића подиже се воља у актуалитет бића, постајући празном жудњом за егзистирањем. Пошто је идеја, преко металогичког принципа апсолутне супстанције, везана за вољу, то је она приморана да реагира на овај безразложни праакт воље, пошто тај акт као акт промене преставља једну противречност, која са гледишта логике не треба да постоји. Кад би несвесна идеја била у стању да пружи вољи преставу нехотења као садржај (било потлуно или делимице), она би могла актуелно посталу вољу у тренутку уништити и светског процеса не би било. Али пошто идеја није у стању да то учини, то она ону преставу нехотења може пружити вољи само преко свести, која постаје у току светског процеса. А овај последњи постаје суделовањем оба атрибута на сле-