Delo

О ВРЕДНОСТИ ЖИВОТА 187' дећи начин. Праакт воље интензиван је и он је времени акт нромене. Али како интензитет, тако и временост праакта неодређени су. Идеја, реагирајући на овај праакт, ствара у себи опажај празног простора, чисте екстензије, помоћу које раздваја неодређено интензивни вољни акт у множину интензивно различних вољних аката, и претвара неодређену временост тих аката у одређену тиме, што их сукцесивно доводи у све нове међусобне односе. Тиме постаје објективни светски процес. Последњи циљ његов, враћање воље натраг у прастање непроменљивости, може се само тако постићи, што вољни акти долазе у конфликт један с другим, чиме се омогућује феномен свести. Вољни акт, који је у једном таквом конфликту остао незадовољен, враћа се у себе и претвара се у чисто осећање бола, које преставља свесан „субјективно-иделан“ садржај, на супрот првобитном задовољеном вољном акту, који је апсолутно несвесан. Кад се један такав незадовољени вољни акт, који је постао болом, накнадно задовољи, осећање бола претвара се у осећање задовољства, а ово даље натраг у апсолутно несвесан вољни акт. Праатоми су најпростији вољни акти, а осећање бола и задовољства, који из тих аката постају, једини су садржај атомске свести. Сумацијом простих атомских свести постају сви виши ступњеви свести. Али док се у неорганским атомским комплексима целокупна свест јавља као чиста сума атомских свести, придолази овим последњим у органским комплексима још једна нарочита несвесна психичка функција, која прости емоционални материјал атомских свести прерађује, стварајући од њега, применом категоријалних функција, квалитативне разлике у осећајима и стављајући ове последње у форму просторности и времености, чиме постаје унутрашња феноменална т. ј. чисто привидна слика света у свести вишег ступња индивидуације. Општа доктрина о осећању, коју Хартман с једне стране дедуцира из ових метафизичких принципа, а с друге стране заснива непосредно на искуству, није на жалост једноставна. У „Филозофија Несвеснога11, у којој емпиричко образложење стоји на првом месту, учи Хартман с једне стране на супрот Шопе.нхауеру, да има осећања задовољства, којима не претходе болови, који би их условљавали, да има дакле директних осећања задовољства, а с друге стране, да свако индиректно осећање задовољства постаје рефлексијом на осећање бола, које га условљава, односно да је свако индиректно задовољство репрезен-