Delo

188 Д Е Л 0 тативно контрастно задовољство. У „Науци о Категоријама" (Kategorienlehre) пак, у којој метафизичка дедукција учења о осећању стоји на првом месту, по њему је свако заповољство индиректно, и то оно при томе може постати или рефлексијом на лретходни бол или пак непосредно самим престанком овог последњег. Ми ћемо у следећем најпре за прво, па затим и за друго учење показати, да стоји како у противречности са Хартмановим метафизичким принципима, тако (делимице) и са чињеницама искуства. Тврђење „Филозофије Несвеснога“ о датости директног задовољства, као што је горе показано, тачно је и на томе се нећемо задржавати. Али се оно не да довести у хармонију са метафизичким принципима њеним. Вољни акт, који би у истом моменту био задовољен, у коме би се јавио (а по Хартману директна задовољства су продукт таквих вољних аката), морао би према тим принципима остати апсолутно несвесан, пошто се и сваки апсолутно несвесни акт у истом моменту задовољава, у коме се појављује. Тако исто и друго тврђење „Филозофије Несвеснога", твррење о преставној природи индиректног задовољства, не стоји у хармонији са метафизичким принципима њеним. Јер ако је св.ако задовољство (као што Хартман с правом на супрот Шопенхауеру тврди) позитивно стање свести, и ако индиректно задовољство постаје престанком једног претходног бола, то се ■онда, ако хоћемо да будемо конзеквентни, једино да тврдити, да престанак бола као такав значи позитивно стање задовољства, да дакле индиректно задовољсто нема никаква посла са рефлексијом. Јер како ће моћи рефлексија о стању бола, које је престало, произвести задовољство? Пошто се рефлексија збива у сликама имагинације, то би морало осећање задовољства, које из ње постаје, бити локално везано за једну (или за више) од тих слика, одн. бити њима произведено. Ово би се пак могло десити само тако, да преставно задовољство буде директне природе, а то противречи принципима „Филозофије Несвеснога“. Или би то задовољство морало постати на тај начин, што би за одговарујућу преставу (или другу коју преставу, која би овом била потиснута) било везано једно осећање бола, чијим би непосредним престанком постало задовољство: у овом би се пак случају морало претпоставити, да сваки престанак бола повлачи за собом појаву задовољства, чиме би преставна природа идиректног задовољства била уништена.