Delo

196 Д Е Л О јаве љубави ! Али ја то нисам учинио и ја сам дакле нитков,. подлац!“ Родитељи Јелене Гавриловне пристали су на њен брак с Максимом Кузмићем. Атлет им се допадао: био је поштен и давао је велике наде као чиновник. Јелена Гавриловна била је срећна. Ну зато је јадни атлет био далеко од среће! До саме свадбе гризла га је она иста мисао, која и за време изјављивања љубави. Кињио га је и један пријатељ, који је знао његову прошлост као својих пет прстију... Ваљало му је давати пријатељу скоро целу плату. — Почасти ме ручком у Ермитажу — говорио би му пријатељ. — Ако не — свима ћу испричати. .. И дај ми двадесет пет рубаља на зајам! Бедни Максим Кузмић омршави, ослаби. .. Образи му упали,. песнице постале жилаве. Разболео се од мисли. Убио би се само да није заљубљене женске. .. „Ја сам подлац, нитков! — мислио је он. — Дужан сам објаснити се с њом до свадбе! Нека ме пљуне!“ Али се до свадбе није објаснио: недостајало му је храбрости. А и помисао, да му се после објашњења ваља растати са љубљеном женском, била је за њ ужаснија од свих мисли!.. Наступило је свадбено вече. Младенце су венчали, честитали им и сви се дивили њиховој срећи. Сиромах Максим Кузмић примао је честитања, пио је, играо, смејао се, али је био страшно несрећан. „Ја ћу себе, скота, натерати на објашњење! Ми смо венчани, но још није доцкан! Можемо се растати!" И објаснио јој је... Кад је настао жељени час и младенце отпратили у спаваћу собу, савест и честитост отеше мах... Максим Кузмић блед, дрхтећи, не знајући ни свог имена, једва дишући, приђе јој страшљиво, па узевши је за руку рече: Пре него што будемо припадали... једно другом, ја сам.. ја сам дужан објаснити се... Шта је теби, Максе?! Ти си... блед! Ти си свих ових дана блед, ћутљив... Ти си болестан? Ја... ти морам све испричати, ЈЂоља... Да седнемо... Морам те поразити, отровати твоју срећу... али шта да се ради? Дужност пре свега... Испричаћу ти своју прошлост...