Delo

200 Д Е Л О цима половине прошлога века : „Србин католик одбацује све српско као православно и не зна за српску отаџбину, за српску старину. Он има само ужу, провинцијалну отаџбину; он каже за себе да је Босанац, Херцеговац, Далматинац, Славонац, према области у којој се родио. Католик не каже за свој језик да је српски, него да је босански, далматински, славонски и т. д... Католик не уме да свој језик назове својим именом, јер он нема отаџбине, нема општега имена. Осим своје тесне области, он има само једну отаџбину — римокатоличку ц р к в у.“1 Кад бисмо излагали народно сазнање Срба муслимана у Босни, Херцеговини и Старој Србији у овом смислу у коме га разумеју људи нашега доба, онда бисмо констатовали не само националну отуђеност овога дела српскога народа него и прозелитску мржњу према свему што је српско, али иначе нико и не помишља да доказује да они нису Срби. Очигледно је, да је овде посреди какав неспоразум. Овај неспоразум последица је неодређености појма о народном сазнању или о народној свести. Академик Цвијић разуме под народном свешћу оно исто што разуме широка публика, па је због тога и могао пасти у тако знатну погрешку да тврди, да Македонци немају народне свести. Народно сазнање или народна свест гаси се само онда кад се угаси народна душа, т. ј. кад ишчезне народни језик. У овом погледу најкарактеристичнија је народна свест наших муслимана. Наш православни фанатизам, потенциран нашим политичким патриотизмом, смета нам још и данас да разумемо нашу браћу муслимане. Учени оџа Али-Шефки Јунусефондић објаснио нам је, да је наш исламски део народа националисао исламску веру према својим српским појмовима. „Босанска турска вера“ то је „права турска вера“, као што је „српска православна вера“ „права хришћанска вера“. Ни једна институција исламске вере која није одговарала духу нашега народа није темељно укорењена код наших мухамеданаца. Основана на Корану полигамија злочин је у очима наших мухамеданаца, у очима „праве вере“, „наше вере“. Бошњак „Турчин“ није „Туркеш", није Турчин, Арапин, Черкез, он је „прави Турчин“, — онје „наш Турчин“. „Наш језик“ или „бошњачки језик“ није турски језик: — онје „наш језик“. Овај „нашјезик“ није ни „српски“ (православни), г собраше Сочиненш А Гилнфердинга, С. П Б. 1873, т. III, с. 88.