Delo

202 Д Е Л 0 духа гордости, ђавола. Чуварка је чисте православне вере Грчка Патријаршија (он је патријаршист.) По Божјем наређењу она је поручила браћи Солуњанима, Ћирилу и Методију, да свете књиге преводе на словенски. Они су их превели и предали их Патријаршији и она их чува за Словене. Само је она, Патријаршија, чуварка правога словенскога православља. „Дух гордости, ђаво није дао неким Словенима да мирују. — „Ми нећемо грчку цркву, — ми хоћемо нашу, словенску цркву", рекоше и створише С л о в е н с к у Е к з а р х и ј у. Али ово није била клица која се одвојила из корена Патријаршије, — ово је грана која би хтела да живи без корена. Ово не може да буде и Егзархија мора пропасти. „Сви су православни хришћани браћа, сви су они једно. Ледно је исто Грк, Словен, Румун, само кад су православни. Мала је разлика међу њима. Ми Пољани (племе старчево) волимо сву домаћу стоку, али су нам овце најмилије. Међу „православним народима за нас су Словени што и овце у трлу (тору). т. ј. најмилији. „Милији ми је Бугарин од Руса. „Како ја могу загрлити једнога брата преко другога; Бугари су наши суседи“. Они су овде (у Македонији) од скора, њих у старини не беше. „Срби су били увек. Моји предци били су оно исто што и Краљ Марко, били су Срби ; ми смо са Србима једно.““ Разуме се ово није стенограма, али су мисли апсолутно тачно изложене. Ови погледи старчеви погледи су народне масе. Уместо оделитих примера, ми ћемо да се задржимо на оним истим појавама код македонских Словена, које су навеле уваженога географа да их неосновано назове „флотантном масом“, њих најконсервативније представнике словенске расе. Те су појаве мењање „народности". Међутим Македонац који живи од свога зноја и који није прошао кроз пропагандске средње школе „флотира“ само политички, али не и национално. Али и у томе политичком „флотирању“ он је конзервативни националац. У доба, кад је путовао географ Цвијић по Македонији, македонско становништво преживљавало је тешке политичке дане старога режима и надања приближно једнака оним надањима које је преживљавао српски народ крајем XVIII века за време рускога и аустријскога рата са Турском, кад је народни мудрац Доситије Обрадовић своја патриотска прижељкивања изливао у одама аустријском цару. Ово је било лутање за миражом, за призраком хришћанске слободе.