Delo

:-204 д е л о фалну националну цркву и ову је тражила и добила искључиво из чистих политичких тзобуда. Рецимо да она нема аутокефалне цркве, као што је немају Босна и Херцеговина, а да се њено •становништво дели на екзархисте и патријаршисте као што се дели у Македонији, зар би Срби у Србији били мање Срби и мање чврсти у вери својих предака него што су сада? Ни најмање. Осим тога нико их не би сматрао за „продане душе“ Бугарима или Грцима, нити би се пак бугарски и грчки Чичикови могли похвалити „куповином" српских душа, како се хвале у Македонији. И пропагандски обрт у Македонији са миражем хришћанске и то хришћанско-православне слободе ништа не одузима од македонске народне душе. „Будите уз нас и ми ћемо вас сутра, прексутра, до године ослободити", проповедано је у старом режиму по Македонији с крстом у руци и с ножем под грлом. Тежња к слободи, разуме се, није негирање националнога сазнања. Као што су Херцеговци прихватили били пружену им руку из Аустрије 1875. год. у име слободе, тако су за време старога режима Македонци прихватали пружене нм руке са свију страна. Све је зависило од вештине политичких агитатора. Кад се све скупа сабере : црквена пропаганда, школска пропаганда, револуционарна пропаганда, обећања са стране и импортирана надања, онда би било за велико чудо кад се не би македонско становништво делило на паргије. Оно је гтдељено, разуме се, на онолико партија колико је било ових политичких струја за ових последњих четрдесет годича. Кад се два проста Македонца из два разна краја сретну, они не питају друг друга „шта си?“ већ „које си партије?" И одговори: „Србин“, „Грк“, „Бугарин“, „Румун“ означују партију а не народност. На новинарском политичком жаргону ово би се рекло: ја сам србофил, бугарофкл, гркофил. Ово је она иста политичка појава коју видимо у Србији и Бугарској, које имају такође и своје националисте, и своје русофиле и своје аустрофиле. Али поред свега тога Македонци су на првом месту сви своји, једна недељивацелина. Никакве међусобне заваде, никакве међусобне мржње међу њима нема. Свађају се, туку се, пролевају крв попови, учитељи, агитатори, професори, калуђери, али није било ни једнога случаја, да устане село на село, град на град, да устане прост народ да се међусобно бори. „Ми смо једно“, ово је основа месне, провинцијалне народне заједнице.