Delo

НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ 209 Рим на првом и најистакнутијем месту. Тај морал није заборављао основни душевни тон отмених раса. А овај основни тон душе њихове сачињавала је „blonde Bestie“, риђа бестија, вечно жудна „плена и победе1'. Ниче хоће да каже, да су те старе отмене расе живеле животом пунијим и слободнијим, у томе смислу, као да њихови природни инстинкти, који су код њих били, по Ничеову мишљењу, далеко јачи и опредељенији но код неотмених, некултурних раса, да њихови природни инстинкти дакле нису имали тако споредан значај у сравњењу са духом, нити култура њихових инстинката тако презрену славу у сравњењу са културом духа, као што је то био случај код других раса и у другим временима, када је владао робовски морал. Силну и неодољиву „вољу за моћ“ имали су стари Римљани, — вољу за борбу и победу, за покорење слабијих и владу над слабијим. Њихов инстинкат за господарством над другим народима кроз целу њихову историју остао је снажан и нестешњен. Они су рођени као господари, они су и кроз сву историју своју остали господари. Реакција против њихова господарског морала појавила се у једној од провинција римских, — у Јудеји с проповеди о „робовском моралу“. Робовски морал постојао је кодЈевреја и у Старом Завет.у, пре Христа. То је био морал малих људи, којих је било много, морал милосрђа и уступака и самоограничења и самоуништења моћи. У Риму је живела једна господарска раса, у Јуд.еји једна робовска раса. С Јеврејима почиње „устанак робова" (Sklavenaufstand“) у моралу. Тај устанак је циљао ослабљење и уништење господарског морала „отмених раса“. Отуда Рим и Јудеја представљају две противположности. Дух римски и дух јеврејски два су сасвим супротна духа. Борба између та два духа, или, другим речима, борба између Рима и Јудеје то је историја света до сад. Господари су водили борбу у име свога природног права, т. ј. у име своје моћи, робови су водили борбу у име милосрђа и у име своје трансцедентне, надземаљске, надприродне правде. Робови су победили господаре, Јудеја је ликовала над Римом. Последња пак и одсудна победа робова над господарима дошла је с Христом. Христос је само распламтео и фанатизирао устанак робова, давши му нове хране. Христова црква, која се по том организовала имала је само један циљ: уништење господарског морала у свету. Она је у тријумфу ходила томе своме циљу, и ако су Римљани водили у почетху очајну борбу. Тоје, по Ничеу, била борба отмених људи са народом или робовима или стадом. Дело, књ. 62. )4