Delo

218 Д Е Л О политичку власт на народ, а у ствари чини несавладљиве тешкоће народној влади. И доиста ова виша, конзервативиа класа успела је, да свој план оствари и да владу не повери народу. То стање траје у суштини још и данас, само из других узрока. На ову околност треба обратити нарочиту пажњу, да би се груписање странака могло боље разумети. Амерички устав предвидео је поред два Дома још и Врховни Савезни Суд, који је у току времена прибавио толику велику власт, о којој творци устава нису ни сањали. Ниједна законодавна мера не може да се оствари без пристанка тог Суда, чији су чланови доживотни и припадају конзервативним групама. Да би један закон постао, потребна је сагласност оба Дома, пристанак Председника, који има ограничено вето, и најзад пристанак Врховног Савезног Суда. Овакав систем, при коме је још нарочито јак и утицај председников услед личних веза и једнаких назора, не даје могућности Доњем Дому, као правом изразу народне воље, да оствари оно што би хтео. Отуда силни напори демократских странака, да остваре владу партиску, да већини омогуће владање. У Америци је то до сада било готово немогуће. Политичка странка је, као што се зна, једно добровољно политичко удружење, преко кога народ тежи, до формулише политику владину, као и чиновнике да поставља, који ће ту политику и остваривати и од којих ће странка (resp. народ) и рачуне тражити, да ли раде строго по законима и упуствима. Под таквим једним режимом, као што је енглески, у коме политичке странке имају неограничену власт, једна сгранка не само да има право, да бира елементе, с којима ће радити, већ има и право да их смењује. Пошто странка на тај начин има потпуну контролу над владом, то је дужна у сваком случају да испуни и обећања, која је учинила при изборима. У томе је сад разлика између енглеског и америчког политичког система. У Енглеској се зна, да ће странка и испунити своја обећања, док у Америци странка чини обећања, а зна унапред, да их неће испунити, јер и при најбољој вољи и при највећим напорима није сигурно, да ће у томе успети. Са демократског гледишта тако је главни циљ политичких странака промашен. Услед овога је и наступила апатија у странкама и велика корупција. Кад су бирачи увидели, да странке не могу постићи оно што желе, постали су равнодушни и лутају од странке до странке. Тренутна обећања, за која нико није сигуран, да ће бити остварена, као и изгледи на какву слу-