Delo

Д Е Л О И халуцинација се још удвостручавала, подсећајући Ренеа на његову мирну собу, и како је осећао дубоку радост устајући из постеље да би продужио прекинути посао. На Клодов савет, и детињски подражавајући начинима рада великих људи, — смешна и дирљива црта праве књижевничке младежи, — био је усвојио методу којом се Балзак некад служио. Легао је пре осам часова у вече, па се дизао пре четири часа изјутра. Сам је палио ватру и лампу, што би увече спремила његова сестра, која би такође наместила све што је требало за кафу, тако да ју је он могао скувати, не узнемиравајући се готово никако, на машини са шпиритом. Ватра је пуцкарала, лампа је чкиљила, мирис кафе испуњавао је собу. Гледао је с побожношћу фотографију Розалијину, и почињао је радити. Мало по мало, париска је галама расла, и могло се видети буђење живога. Он је остављао перо, па посматрао неколико о-форта, који су покривали зид или прелиставао какву књигу. Око шест часова, Емилија је улазила. Поред својих брига по кући, ова одана сестра налазила је, из дана у дан, задовољства у преписивању стихова које њен брат бејаше саставио. Ни за шта на свету она не би отрпела да какав Ренеов рукопис прође кроз руке фактора и коректора. Сирота Емилија! Како би она била срећна да је могла чути пљескање од кога се глас Колетин слабије чуо, и како би задовољство Ренеово било потпуно да га осећај промене у његовој души,. кад се сети Розалије, не ожалости лако, чак и у тренутку кад се комад свршавао одушевљавајући цео салон ! „Ви сте постигли леп успех“, рече кнегиња младићу. „Све ће се ове женице посвађати око тога коју ћете пре посетити". И,. као да се хтело потврдити то што је могло бити само ласкање красне домаћице, младић је слушао, за време жагора који настаде при свршетку комада, све могуће фразе које су се чуле кроз шум хаљина, кроз лупарање столица и кроз међусобне поздраве: „То је писац... — Који? — Овај младић... — Тако млад?... — Познајете ли га ?... Врло леп дечко... — Зашто носи тако дугу косу ?,.. — Ја волим те уметничке главе ?... Може човек имати талента, па се опет чешљати као цео свет... — Али мује комад диван... — Диван... — Диван... — Знате ли ко га је представио кнегињи?... — Клод Ларшер... — Сиромах Ларшер ! Погледајте ' како се врти око Колете... — Салванеј и он тући ће се ових дана... — У толико боље, то ће им освежити крв... — Остајете ли на вечери?...“ То је било дваестак говора међу стотином оста-