Delo

Л А Ж И 245 лих, које је Рене разликонао својим изоштреним слухом, својственим иисцима, и све тако клањајући се, обасут непријатним и непредвиђеним похвалама једне жене која га отрже готово силом од Г-ђе Комов. То је била једна дуга и сува прилика, тако око педесет година, удовица неког Г. де Сермоаз, који је постао, после своје смрти, „мој јадни Сермоаз", пошто је био за живота предмет ирича по клубовима због владања своје сапутнице. Ова последња прешла је, старећи, из галантности у књижевност, и то у књижевност врло мислену и обојадисану побожношћу. Сазнала је, од прилике, од кнегиње да је писац Каваљера синовац једног свештеника. Уосгалом, по романгичном карактеру, којим је био задахнут овај мали комад, могла је мислити да млади писац нема ничег заједничког с тадашњим реализмом, чије је тенденције, надахнута врлином, проклињала, и говорила Ренеу, са дивном ученом свечаношћу коју је уносила у излагање својих мисли, ни касациони судија, изричући пресуду, не би имао више неумољивог поноса : Ах, господине, каква поезија! Какав божански чар! То је као Вато на перу. И какво осећање!... Овај је комад појава која ће се забележити господине, да, забележити. Ви нас светите, нас жене, од оних уображених аналитичара, који као да гшшу своје књиге ножем за секцирање, на столу озлоглашених места...“ „Госпођо., промуца младић, утучен овом чудном фразеологијом. „Доћи ћете мојој кући, јел’те?“ продужи она; „ја примам средом од пет до седам. Слободна сам веровати да ћеiе више волети друштво мога салона од овога код красне кнегиње, која је, знате, странкиња. Код мене долазе неколицина господе из Института, који ми чине част тражећи моје мишљеље о својим радовима. Ја сам такође написала неколико песама. Ах! без претензије, неколико стихова у спомен оног јадног Г. де Сормоаз, свешчицу коју сам назвала просто: Крин са гроба. Казаћете ми ваше мишљење, али сасвим отворено... Господин Венси, Госпођа Ирол“, продужи она, представљајући писца једној жени од четрдесет година, још елегантној у кретању и изразу лица : „Красно, зар не? Вато на перу“. „Ви свакако волите много Алфреда де Мисе, господине," рече нова познаница. Она је била жена једног светског човека, писца, под псеудонимом де Флорак, неких комада, потпуно пролалих, успркос вештој интриги Г-ђе Ирол, која није већ шеснаест