Delo

246 Д Е Л О година дала једног ручка а да њему не присуствује какав критичар или лице познато с којим критичарем, какав позоришни управник или сродник управников. „Ко га не воли у мојим година?“ одговори младић. „Говорила сам то у себи слушајући ваше дивне стихове,“ настави Гђа Ирол; „учинило ми се као музика коју сам већ чулаЛ Затим, пошто је већ боцнула гшету како је хтела, сети се да у много песника спава будући фељтониста, и она поправи реченицу у којој је избила свирепа завист супруге једног колеге, позивом: „Надам се да ћу вас видети код нас, господине. Моме мужу, који није овде, биће веома мило да се с вама упозна; ја сам увек код куће четвртком од пет до седам.“ „Господин Венси, Госпођа Еторел," рече Гђа де Сермоаз, престављајући поново Ренеа, али овог пута једној врло младој и врло лепој жени, врло црномањастој, круиних кадифастих очију и готово болесне нежности која је била права противност њеном гласу, готово озбиљном. „Ах! господине," поче она, „како ви знате говорити срцу! Ја волим нарочито онај сонет који Лоренцо рецитује у једном тренутку... како оно беше... „Привиђење из прошле год и н е .. ..“ „Утвари из минуле једне године...“ рече Рене, поправљајући, мимо своје воље, стих који су лепа уста цитирала нетачно, и с несвесном педантеријом он се кришом насмеја, јер то беху две строфе, свака од шест стихова, које не личе ни издалека и ни у ком погледу на какав сонет. -„Да, тако,“ прихвати Гђа Еторел; „божанствено, господине, божанствено! Ја примам суботом од пет до седам, Ах! врло мали круг; учинићете ми задовољство, ако дођете“. (Наставиће се) С ФРАНЦУСКОГ UPEBEO м. м. у.