Delo

ГЕНЕАЛОШКА И МОРФОЛОШКА КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА — В. Поржезински — НАСТАВАК 6. Италиска грана. Међу језицима старе Италије, који припадају индоевропској језичкој породици (а ту је било и других индоевропских језика, на пр. грчки језик, а сем тога језик Етруска, који не припада језицима наше породице), особито важно место заузима латински језик, који нам је свестраније познат из натписа од III в. после Хр. а затим и из велике књижевности (нешто мало епиграфских остатака идуураније векове). Латинском језику (језику града Рима и најближе му околине) блиска су наречја Фалерија, Пренесте и Ланувија, о којима знамо врло мало. Књижевни латински језик, који је на послетку добио светски значај, био је језик књижевности и уопште језик образованих класа. Народни латински језик, који нам је познат сразмерно мало, разликује се доста битно од књижевнога језика у његовој класичној епоси, јер даљи развитак његов није задржавала традиционална форма, као што је то било са књижевном речи. Ширећи се заједно са римском колонизацијом, латински говорни језик поступно је истискао друге италиске језике, при чем је и сам показивао неке месне дијалектске особеаности, које су одговарале различној средини, у коју га је доносио колонизаторски рад Римљана. Доцније, са ширењем римске владавине ван граница Апенинскога ГЈолуострва, овај процес понови се још у већој размери. Из месних наречја, која су створена на исти начин као и месна наречја при ширењу латинског језика по Италији, развили су се у току времена романски језици. Овамо иду ови данас живи језици : италијански, француски, про-