Delo

248 Д Е Л 0 ваисалски (који сада тежи задобити опет значај књижевнога језика, одакле га је потискао француски језик у вези са пропашћу Провансе), шпански, португалски, румунски и реторомански (или просто романски, у Фриолу, југоисточној Швајцарској и пограничним крајевима Тирола). Ну није се ипак латински језик одржао у свима местима и нису сви романски језици остали до данас у целости : тако су Арабљани истисли језик, који се почео стварати у северној Африци. Разуме се uo себи, да је сем живога народног језика у римске провинције био унесен и књижевни латински језик, с којим су доцније имали да воде борбу живи романски језици. Тиме се објашњава позна појава писмених споменика њихових (најстарији споменик припада француском језику, једна заклетва у Штрасбургу из 842. године), ма да се осамљене романске црте у латинским споменицама ових провинција налазе већ раније (од VI в. по Хр. за француски и италијански језик). Упоредно-историско изучавање романских језика проналази његовог претка, народни (вулгарни) латински језик, који нам је у сразмено незнатном степену познат из непосредних података. Сем латинскога језика, италиској грани припадају још ова два језика старе Италије: језик Умбра и језик Оска, који су нам познати из натписа и из неких помена у римској књижевности. Првоме до њих близак је био језик Волска, познат из једнога натписа; а поред оскиског језика ваља ставити многобројне т. зв. еабелске дијалекте, уколико се могу ценити по оскудним одломцима, који су нам на расположењу (то су дијалекти Пелигна, Марса, Сабињана и других неких народности). О судбини ових језика говорено је напред. У допуну реченоме напомињем, да је језик Оска уступио своје место латинскоме језику спорије но остала наречја: у високим крајевима он се држао још у епоси првих императора. 7. Келтска грана дели се на три групе. Прва је обухватала наречја келтских племена на широком простору западне Европе од Галије до средњега тока Дунава на истоку и граничила се Пиринејским Полуострвом и Северном Италијом на југу. Како су ова наречја била рано потиснута другим језицима, то о њима имадемо само веома оскудна знања из личних имена, случајних цигата код класичних писаца и епиграфских трагова. Боље од других позната је галска група говора. Друга група, британска, дели се на језике: кимриски (у