Delo

ПЕСМЕ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА 263 моменат када Фаетон узима узде у своје руке и неискусно полети са зажареним колима и лудом жељом да запали: Просторе, о звезде, чудовишта бесна, Скорпијоне, Раче, Медведе и Лаве, Чујте и иочујте: „Ја, пун младе славе Фаетон, син Сола. сит тог шара тесна Земног, сит земаљског милења у праху Коначно границе, гуше ме и дави Ја се гурам у вас бескрајности плаве, Грлићу те, небо, у грљају плаху. Из вас огањ пршти, моји коњи врани: Пуштене су узде, никога да брани У лет, у надбездан. Нек ваш дивљи весак Загрмев објави да оргија ту је. Кроз спржени бескрај, о, док он се чује Биће само Ништа, Тама, Ја и Блесак! И тако кроз целу песму, коју чине седам изврсних сонета, све је смишљено, тражено и све одлично нађено, облик стално прати идеју, и свака нова идеја има нови ритам и нову реч, и сваки нови ред нам даје ново задовољство. Једна студија, онаква какву је Г. Богдан Поповић посветио Хосе Марији де Хередији, нашла би код Винавера много лепога и за српску поезију новога у том погледу. Фаетон је сав у сунцу, у музици златних боја, у пурпуру, у блеску, у речима боговске грмљаве и звукова, песма која чека громовски глас, глумачко стварање и рекламаторску моћ једног српског Пола Мунса, па да постане класичким делом дикције на будућем српском консерваториуму. (Свршиће се) Божидар Пурић.