Delo

282 Д Е Л О питање о постанку тога изданка у тесној вези са узроцима трусних покрета отаџбине старих Лелина. Од свих земаља на свету, Грчка је најбоље позната са сеизмичкога гледишта. Тамо је сеизмичка узнемиреност веома значајна; годишње се пресечно јавља по 275 потреса, а то је несразмерно велики број, према малој површини грчке територије. Још од најдаљих старина зна се за велики број трусних опустошења. Тек од доба познате француске научне експедиције (1829—1831) почињу се све већма расветљавати главне геолошке промене, које су у терцијарној епоси определиле данашњи облик Грчке. Те су промене биле везане за тако јаку сеизмичку узнемиреност, да је она учинила земље Јелина класичним и са гледишта сеизмолошког, као што су некада биле класичне у погледу вештине и литературе. Сви споменици тих предела, поред елеганције и савршенства у изради, носе и трагове разорних трусова, и грубе варварске силе. То су сведоци силних покрета у самим дубинама земљине коре, и на самој површини њеној. Да се не задржавамо на променама за време најстаријих формација, поменућемо само неке промене новијега доба, од терцијарне епохе па на овамо. ГЈромене су у главном двојаке: најпре је било убирање земљиних слојева, а затим преламање, раседање и дробљење њихово. Убирање је отпочело почетком терцијарне епохе и то најпре на истоку, а по том на западу; преламање и дробљење отпочело је при крају терцијара. У то доба једно пространо копно са својим убраним планинским ланцима обухватало је Пелопонез, Јонска острва и Јегејско море до Мале Азије. То копно називамо Егејида. Тада се јавише велике раселинске зоне, које почињу дробити ту континенталну масу; издробљена маса почиње се у исто време и спуштати, а море се увлачило у отворене продоре. Доцније се одвојише јонска острва, а морски рукавци поплавише Елиду и Ахају са Месенијом. Други један рукавац ширио се на месту где је сада лаконски залив до у пределе горњега тока реке Евротаса. У Етолији, Акарнанији, централном Пелопонезу и др. шире се велика језера и остављају трагове свога живота. Велике и дубоке раселине отворише читаве вулканске низове, од којих је неке већ и човечанство запамтило (282 г. пре Хр.). Такав један вулкански низ пружа се чак до Мале Азије преко Милоса, Санторина, Коса и Низироса. Ту је и велико Кикладско копно савр-