Delo

ПРИЛОЗИ ЗА СРПСКУ ИСТОРИЈУ 295 признати, да ја не бих имао узрока чинити што моји непријатељи на мене износе; који познаје карактер и начин мога дојакошњег жинота, тај ће заиста веровати, да ја у случају мога повратка у Србију не само то не бих чинио, него да бих још од цивилисте моје по могућству грошио на народне потребе, које би се иначе из народне касе морале подмиривати. Треће, најпосле разносе се гласови да ја, по повратку моме у Србију, освету тражећи намјеравам лишавати званија и протеривати и гонити оне који су моји противници били. Безумност је претити пре добивене власти, а непоштење и неправда крајња добивену власт на зло употребити. На мене се ово обоје односи без узрока, без основа и без икакве вероватности. Зар ја не познајем ни мало оскудице и потребе мога отечества? Зар ја не знам да је највећа и најпреча нужда у отачеству моме, управо та да се партаје изравнају, помире и сложе, слију и да се рађање нових партаја и распри свим могућим средствима за унапредак укине? Кад би се стало претресати наново оно што је учињено за 14—15 година, томе краја никад не би било. Политика унутрашња за Србију по моме мњенију само политика помирења бити може, која захтева, да се личним непријатељима опрости, да се прошлост непријатна заглади, залечи, заборави; да се способни и честити чиновници и мали и велики, били они којој му драго личној страни наклоњени, при промени владајућег кнеза на местима својим оставе, тако исго да се задрже и потврде уредбе свакога прошлог прављенија, које на корист народа служе. А нарочито да темељ јавнога внутрашњег Србијиног живота остане, којом се јамачно добро владати и земаљски напредак постићи може, само кад се уме и хоће, — да се велим Устав задржи невредим, не речма него од истине и делом. Ово су, Господине, на кратко моје мисли о стварима, за које сам био принуђен узети nepo у руке, једно да себе од незаслуженог нападања одбраним, друго да и вас уверим: да ја владу у Србији не тражим, но да сам рад и готов примити као дужност, ако корист и воља народа захтева, и то средствима не насилнима и неправеднима, но лојалним и вас и мене достојним и да би тим начином најпосле добивену власт по преднаведеним правилима не на моју личну, но на општу корист употребити хтео. — К томе поред све непријатности које сам имао при писању ових врста, морам вам и то изјавити, да осећам особито