Delo

308 Д Е Л 0 оцртан и његова спољна и унутарња историја опширније изнета.. Покушај Г. Јовановића (стр. 10), да из једног очуваног попрсја Макиавелијевог изведе неке закључке о личности, треба наравно сматрати само као један литерарни прилог без већих претензија. У излагању мисли из првог дела Макиавелијевог („Расматрања о држави“), г. писац је био и исцрпан и прегледан. То дело је управо коментар на историју римског народа од Тита Ливија. Објашњујући поједина места из те историје Макиавели додаје уз то своја резоновања и изводи нарочите закључке, којима придаје општу важност. Основна идеја његова, као једног великог патриоте, била је, да треба створити јаку и добро организовану државу, па је према тој основној тежњи Макиавели премишљао о срествима којима се може подићи моћ и снага државна. У том погледу Макиавели се креће у кругу идеја античког света. Проучавајући грчку и римску историју он је и основну концепцију о држави, њеним задацима и њеним односима према грађанима примио од римских политичара и философа. Најсавршенији облик државни по њему је република. Али за остварење републике потребно је, да постоје нарочити услови. Применивши те услове на прилике у Италији Макиавели је, као добар посматралац одмах увидео, да је при ондашњим приликама у Италији република тако рећи немогућа, а да је апсолутна монархија најбољи облик владавине. Јер један енергичан владар који не бира срества, само да би дошао до општег циља, народног благостања, који се не колеба, да ли је један поступак строго моралан или не, увек ће по Макиавелију имати више успеха у раду на општем добру. Само јаки и енергични људи успевају. Енергија је прва људска врлина. Бог је пријатељ јаких и одлучних. Хришћанство је по њему религија беспослице и унижења. Оно проповеда храброст и истрајност у трпљењу, што утиче штетно на развитак политичких делатности. Зато се треба угледати на античку културу, која је била заснована на супротним идејама. За однос државе према грађанима важи такође античко схватање: држава је сама себи циљ и ње се у начелу не тиче лична срећа поданика. Ови постоје ради државе, а не она ради њих. Само у колико појединци могу да допринесу јачању моћи и снаге државне, у толико се и држава више за њих интересује. Ова и мнага друга слична тврђења показују јасно једностраност Макиавелијевог схватања државе и њених задатака. Све је то г. Јовановић јасно и прегледно изнео у својој студији. И зато ово