Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 325 •лија и као да се надвиривала над собу. Сунце је залазило за један облак, бацало ждраке и чаробно осветљавало парче неба које се видело, неколико суседних кровова и заруделе кајсије .у башти. Ви волите кајсије? — упита Бела младића, па не сачекавши одговора, окрену се нагло на здравој пети, дохвати се отворених врата, и тако поклецнувши само једанпут својом хромом ногом, већ беше у другој соби. Што су дивне, само да знате! чу се из те собе њен глас, јасан као од чистог метала. Нису много родиле ове године, па су крупне и врло лепе — допуни госпа-Матовићка своју ћерку. Кроз широм отворене прозоре допирао је у собу весео шум Београда који се буди пред вече, као дахнувши после великих врућина. Чедомир је сад могао боље видети салон. Примети велику, модерну библиотеку, пуну повезаних књига. На врху једног ормана белила се биста Вука Караџића. Десно до ормана, био је још један сточић уметничке израде, на којем је стојала у златном оквиру фотографија црногорског кнеза са својеручним потписом. Једно велико огледало попуњавало је празнину између прозора. На зиду према њему и више постеље, висио је у природној величини портре професоров, радједног од наших старијих сликара. Сад ће отац да се врати, па пази, Младене — обрати се госпођа своме сину. — Немој да се мангупираш. Него учи. Иначе, право ћемо те на занат... Угледај се на господин - Чедомира. Он је сиромах ђак... пардон, господине Секулићу — поправи се Гркиња с нешто старинске грације и ласкавим осмехом, који прели цело њено лице, чак до подвољка и широког врата, па рече значајно: — У вашим годинама, сиротиња није зазор. Чедомир поцрвене и збуњено се поклони. У том се Бела врати с пуним тањиром заруделих кајсија. — А ножеви! — пребаци јој Матовићка. — Ју! — трже се девојка. — Младене донеси. Дечко устаде лењо и с врата упита: — А где ’ho беху? Најзад их донесе: малене ножиће за воће, са оштрицом од месинга и дршком од порцулана, по којем су се плеле неке плавкасте шаре.