Delo

326 Д Е Л О Они су седели тако, јели кајсије и говорили о професору Матовићу. Његова, нешто намрштена, слика гледала их је благо са дувара. Она је издавала човека ситних, живих очију, претерано великог чела са дубоким залисцима, пљоснатих ушију, меснатог носа, обријане браде и кратких, дебелих бркова, човека готово суровог, сељака у грађанском оделу, који је могао личити и на каквог друмског механџију као и на митрополита, да није око његових сувих уста, око тих ситних очију, па све до природно намрсканог чела играо један интересантан израз одлучности који је прелазио у трагику. Ништа на свету није било кадро спречити га у његовој борби за народ. Сељачки син, он је осетио дубоку невољу која је задесила нашу земљу почетком осамдесетих година, после три рата и наглог улаза њеног у заједницу културних држава. Он је то осетио на самом себи, дететом, кад се утисци упијају најјаче у душу, по сувоћи проје која је заменила погачу, по рапавости овсенице која је заменила проју, по продавању стоке буд-зашт да би се платила дужна пореза, по живљењу „на зелен“ и црним болештинама у кући. Он је побегао са села, не из жеље за просветом, за културом, већ што није могао издржати тај живот. У варош је дошао да се хлебом нахрани, да служи. Нашао је службу код неког господина, који га је поучио како ће и да служи и да учи школу. Тако је и урадио. Под тим непосредним утисцима, Матовић није имао времена да тражи дубље узроке народном пропадању него се зауставио на првом злу које је срео: на поквареном чиновништву, на непатриотској влади, на себичној врховној управи. Његов радикализам није био више политика већ једна врста религије, вере у народ, у његову памет, философију, литературу, у његов језик и осећање права, у народну свемоћ једном речи: народ му је био извор и утока свега. Изволте, господине Секулићу — понудила је Бела љубазно једну кајсију, коју је сама искрижала, Чедомиру, и прекинула причу своје мајке о њеном животу с професором Матовићем, селидбама с једног краја Србије на други, отпуштањима из службе, бежањем у иностранство, сваковрсним смицалицама и ујдурмама полиције, хапшењима и осудама на смрт. Млади човек погледа госпођицу Матовић. Она је седела до њега и гледала га весело, готово беза^