Delo

332 Д Е Л О -од практичног живота. И нашто крити: људи су сви једнаки, ■ слаби према пороку и покварености. Овај Јеж био је жив, као и сви други, и он је био млад, и он је имао у срцу један излив нежности! У то доба, кад се човек довршава, Чедомир је сретао свако јутро једног господина, кога је радознало загледао, као жена жену. То је био човек обучен по последњој моди, избријаних образа, напомађене косе, врата укоченог у високу крагну, однегованих руку и вечитог осмејка на лицу: свакако неки бољи чиновник у у каквом министарству. Овај господин није имао једне пете, те је сакривао своју сакатост лаким поцуцкивањем, које је покретало цело његово тело, нешто нагнуто напред, у једном такту: горе-доле, као што пара покреће полугу на паробродском мотору. Ето тај непознати, био је Секулићу онај идеални тип, који младићи копирају, отпочињући живот, и према којем се дотерују, не знајући ни сами. Међутим, овај великошколац имао је једну особину, која га је одликовала и од једне, и од друге врсте његових другова. Он је волео студије и књиге. Он је био сув петичар у сваком разреду. Он је себе прогласио за великог човека још у свом детињству. Могао је остати дуго пред књижарским излогом и посматрати политичке брошуре, стручна дела, француске романе, дуго, слатко, из дана у дан, као што се посматра љубљени створ. Ваљада је био разумео да је несрећа његова оца дошла због његове ниске школске спреме, па је следствено, мислио, да ће његова сопствена срећа доћи ако буде што школованији, што начитанији. Стога је лектири могао жртвовати све: целе ноћи и ђачка весеља, своје здравље и последњу крајцару. Још као гимназист другог разреда, прочитао је Одисеју, велику, дебелу књигу у зеленим корицама, у преводу неког Грка, чије је име, и као студент, с муком изговарао. Читао је све што му до руку дође: путописе великих морепловаца и извештаје варошке штедионице, уџбенике из старијег разреда и Пелагићева дела. Он је веровао у писану реч, наивно као његов дед: неписмени сељак, са страхопоштовањем као његов отац, нешколовани чиновник. Он је живео кроз књиге; оне су му будиле одушевљења, изазивали му дуге меланхолије, окружавале га атмосфером ефемерне среће, метале му у главу широке планове и правиле од њега великана без величине, јунака без јунаштва, човека који, •без смисла за практичност, расипа своју енергију бесплодно у