Delo

3 В Е 3 Д Е 335 Сребрни, јасни месец бисер кроз грање сипа, Смело и сетно светли, безазлен гледа доле. У близу негде шуми, мирише једна липа. А трепте, звезде кб да побожно Бога моле... О звезде, ситне, мале, ви мила тела силна, Бескрај за себе свака и непрегледна оку: Каква снага вас рађа ? И каква мрежа свилна Обави жарким сјајем тајну вашу дубоку? Ко вас је дао, звезде ? Црвене, златне, жуте, Зелене, плаве, модре; блиставе, сјајне круне! Вечито земља пита, вечно небеса ћуте, Сваког се часа срца новим чежњама пуне... Ах, можда ипак има реч, што се тамо рекла ! Творац казао није, као што човек чини. Можда је тајна ова и само небо пекла: Зашто ће човек овде? Што звезде на висини? Звезде су божје речи ко да их читат’ уме? Човек је божје дело — ко ће му смисб знати? Па ваздух! Сунце! Светлост! Ко би да све разуме? Зар не би наша душа ко звезда могла сјати? Зар човек нема светлост? О, чуда чудеснога! Да нико никог не зна, и све се свега боји! Не позна Мајка сина, син Оца не зна свога; А све у Једном живи, у Једном све постоји! Прока Јовкић. ЈЕДНОМЕ ОД СТАРИХ Отворених груди, без тешког панцира, Под заставом гордом поноситог Краља, Ступао си у бој’ пун витешког мира, Сневајући Васкрс свих наших земаља.