Delo

О ВРЕДНОСТИ ЖИВОТА — СВРШЕТАК Пошто смо на тај начин показали нетачност Хартманове доктрине о осећању, сада ћемо критички промотрити разлоге песимистичке доктрине, коју он заснива на овој својој доктрини о осећању. И ако Хартман како у „Филозофији Несвеснога* тако и у другим својим списима посвећеним песимизму признаје директно задовољство поред индиректнога, он ипак тврди, да оно преставља само један изузетан случај, а да се практично однос суме бола према суми задовољства у свету иставља тако, као да Шопенхауер са својим учењем о негативитету задовољства има право. До овог резултата долази Хартман на основу следећа четири разлога: 1. Закон умора нервног система чини, да бол постаје све несноснији што дуже траје, а да се задовољство смањује и на послетку сасвим ишчезава; 2. Индиректно контрастно задовољство много је мање него бол из кога постаје. Велика већина задовољстава пак индиректне је природе, док је директно задовољство само један мали део целокупног задовољства; 3. Незадовољење воље увек је свесно, а задовољење само онда ако постоји свест, која у својим преставама (рефлексији) констатира контраст задовољења са незадовољењем; 4. Незадовољење траје колико и незадовољена воља, док задовољење траје за кратко време прелаза од незадовољеног у задовољени вољни акт. Ова четири разлога за Хартмана су у исто доба и разлози за песимистичку структуру сваког света, који почива на актуДело, књ. 62. 22