Delo

338 Д Е Л 0 елно посталој вољи. Ми ћемо сада у кратко редом прегледати све четири тачке. Што се тиче прве тачке мора се признати, да је у њој нашла израза једна несумњива чињеница искуства, која одсудно говори за превагу суме бола над сумом задовољства. Сваки бол изазива у нама жељу за његовим престанком, и та се жеља са трајањем бола појачава тако да тиме бол сам постаје јачи. Задовољство на против, услед умора нервног система, не може дуго да траје, тако да ако оно не ишчезне само собом, тај умор изазива осећање бола, који постаје све јачи што је умор већи, тако да на послетку задовољство мора ишчезнути, да би ишчезао бол који постаје умором. Да је индиректно задовољство (у ужем смислу) увек мање од бола, који га условљава, тачно је, биће тачно да је и сума индиректног задовољства већа од суме директног, али ипак изгледа ми, да однос између бола и задовољства, као што ће ниже бити показано, није у оној мери неповољан за директно задовољство, као што то тврди Хартман на основу своје анализе појединих емпириских чињеница. Трећу и четрту тачку пак, према горе изведеноме, морамо потпуно одбацити, пошто су бол и задовољство у истоме смислу првобитни садржаји свести, и пошто према томе и један и други могу бити како ванвремено-трајна тако и времено-трајна стања. Пошто пак ове две тачке садрже опште-психолошко образложење песимистичке доктрине Хартманове, док прве две изражавају чињенице, које са Хартмановим метафизичким принципима немају никаква посла, то је доказом њихове нетачности доказана и нетачност опште-психолошког образложења песимистичке доктрине Хартманове, у колико то образложење стоји у вези са његовим метафизичким принципима. Тиме је пак и метафизички песимизам дефинитивно оповргнут, ако се под метафизичким песимизмом разуме учење, да се свет свесних бића способних за осећање бола и задовољства да замислити само као свет у коме сума бола премаша суму задовољства. Ово би учење било само онда тачно, кад би Шопенхауер и Хартман имали право са својим тврђењима, да свест постаје из првобитно несвесне воље, да је осећање бола први продукт свести, односно conditio sine qua non исте, и да се задовољство састоји или у чистом престанку бола или да је као директно — претпостављајући, да се директно задовољство у овом случају