Delo

0 ВРЕДНОСТИ ЖИВОТА 339 у опште може замислити — могуће у свести само поред бола. Ми смо пак видели, да свест ни на који начин не може постати из несвеснога, а најмање из несвесне воље, да је с тога задовољство у свести исто тако првобитно као и бол, да истина, докле допире искуство наше свести натраг у прошлост њену, сваком задовољству претходи бол и сваком болу задовољство, да је пак при томе јачина задовољства принципијелно у истом смислу независна од јачине претходног бола у коме је јачина бола независна од јачине претходног задовољства. Тиме је пак принципијелно дата могућност метафизичког оптимизма, т. ј. учења о једном свету свесних бића, која осећају само задовољство, јер ако је свест вечита и ако је могућ јсдан стадијум света, у коме нема промене, онда је сасма могуће, да и непроменљиво осећање свесних бића у томе стадијуму буде чисто задовољство. У идућој глави ми ћемо видети, да се првобитни стадијум света доиста мора карактерисати као такав један свет. За наш емпирички свет пак (свет промене) може, и поред истинитости метафизичког оптимизма у наведеноме смислу, песимизам, у овој или оној специјалној форми, имати право, његова тачност може се пак увидети само на основу прецизне анализе еудемонолошких искуствених чињеница. Остављајући детаљну анализу ових чињеница трећој свесци овога дела, ми ћемо овде изнети само неколике фундаменталне тачке њене. И овде ћемо поћи од одговарајућих извођења Хартманових, који је први предузео једну такву анализу. Све искуствене чињенице, у којима се осећања јављају као еудемонолошки састојци, поделио је Хартман на ових осам група: 1. Чињенице, које у себи садрже само бол или у којима нема никаквог задовољства (завист, мржња, кајање, љутња итд.); 2. Чињенице, које су чисто привативног карактера и које престављају нулту тачку осећања (здравље, младост, слобода итд.); 3. Чињенице, чији значај лежи у циљевима чија су оне срества, које су дакле посматране као самоциљеви илузорне (тежња за имањем, влашћу, чашћу итд.); 4. Чињенице, које за онога који је активан садрже извесно задовољство, за онога који трпи пак бол, који је много већи од оног задовољства (чињење неправде, властољубље итд.); 5. Чињенице, које просечно за онога који осећа садрже много више бола него задовољства (глад, полна љубав, сажаљење итд.); 22*