Delo

М И Л О Р д Елиза Ожешкова Који становник града Онвила није познавао и није се дивио' јМилорду, кад је он на сивом тлу паланачкога живота блистао као прворедна звезда ш и к а и елегантности ? Када су његова момачка колица, спретна и сјајна, у брзом трку и с јаким клопарањем, ломила своје точкове о уличну калдрму, богати и племићи поздрављаху га додиром обода на шеширу и осмесима који би физиономистима били мало сумњиви, али који су из далека могли проћи као изјаве пријатељске љубазности; мање имућни и мањи племићи скидаху капе с необичном хитрином или с познаничким пријатељством ; а што се тиче сасвим неимућних и неплемића, ти су чак застајали на плочницима, зввлачили руке у шпагове и, водећи очима за сјајном звездом града Онвила, која је јурила улицом, говорили пола са заносом, пола са завишћу: „Ето, до чега ти човек може дотерати!" Милорд је заиста у то време био доспео до знатних животних резултата. Ова његова момачка колица вукла су два добра сиваља, о чијој су цени и пореклу људи причали чуда, а на чијим су гипким леђима, место обичних кајиша, биле широке врвце, беле, јаке и сјајне као атлас. Крајеви тих врвца или тих уздица налазили су се понекад у његовим рукама, понекад у рукама кочијаша у ливреји са сребрним пуцима, а понекад у рукама дечка у козачком оделу, или другога дечка у зеленом, као ловачком оделу. Имао је он, богме, и ливрејисана кочијаша, и козака, и грума, ма да о томе, да се дечко у зеленом оделу може звати грумом, нити је поуздано знао он, нити може бити нико у Онвилу. Имао је он за зиму и дивне саонице, целе превучене ша-