Delo

М И Л О Р д 357 реним ћилимима, и тако исто лепе, за хладноћу, покриваче за своје сиваље, са скрлетним или затворено зеленим китама, који ■су их покривали до копита. А за колицима, саоницама, сиваљима, кочијашем, козаком, грумом, белим уздицама и скрлетним китама поскакивала су два необично лепа пса, жућкаста сетера најчистије расе, са сјајним и пуним прапораца оковратницима. Трећи пас, врло мали шпицер, са плавом кокардом међу шиљатим ушима, налазио се обично на коленима свога господара. Тај се сјај често заустављао овде онде, јер је Милорд имао у граду много посла и гомилу познаника. Пред вратницама од кућа или лепих племићских двораца, пред вратима најбоље градске посластичарнице, свакога трећега, а понекад и свакога дана пред сјајним и миришљавим фризерским излогом, излазио је он из својих кола или саоница, и тада, кад је немим покретом наређивао својим сетерима да мирно чекају његов повратак, кад је шгшцера увијао у плед и поверавао бризи кочијашевој, козаковој или грумовој, кад је свој пун брижљивости поглед бацао на коње запенушене од брзога хода, тада је сваки, когод би се нашао у близини и хтео, могао врло лепо видети како он изгледа. А ко не би хтео? Хука коју је Милорд правио по Онвилу, обратила би на њега пажњу ако ћеш и глухога човека, забавила би за тренутак и најсуморнијега меланхолика. Сви су, дакле, хтели разгледати Милорда и — разгледали су. Био је он пристојан, висок, танак, спретан. У последње је време изгледао још виши но обично, због одела које је носио на улици, а које је било онај дугачки капут, с леђа налик на војнички шињел а с преда на спаваћу хаљину, капут који, како негде прочитах, носи сликовато име: sortie de Г hopital. Од кад људи почеше носити те sorties de Г hopital, човечанство изгледа болесније но игда. Али је Милорд, ипак, изгледао потпуно здрав, и ако врло нежан. Лице му је било изнурено, доста лепих црта, и врло бело, са обе су га стране кра•сили дуги, отворено плави, свиласти зулуфи, а тако исто плава и кудрава коса помаљала се испод цилиндра, чији је обод сенчио пар лепих плавих очију, час веселих, час замшшњених, или у врло добром тону уморних. Такав је био Милорд. Људи, гледајући га са разним изразима на лицу, у којима је ипак преовлађивало искрено и заносно дивљење, говорили су по неки пут : „Ето, до чега човек може доспети !“ — А понекад су питали :