Delo

358 Д Е Л 0 Ама од куда њему све то ? Тада су говорљиве и просте варошанке, повезане шареним,. отворених боја марамама, одговарале : А од куд би му било ? Покојни је Дирко умео добро пунити кесу; па је и напунио, оставио својој жени, а она свога синчића гоји и позлаћује! Аха! Таква се мајка, као Дирковица, не налази више ни свећом... — говорила је јавност у хору, и доле, јер горе, у оним друштвеним сталежима у које су Милорда узнела крила његове сјајне судбине, о мајци Дирковици није се знало ништа, или врло мало. Ех, та мајка Дирковица ! Како га је васпитала! Како га је спремила за господина ! Како га је усрећила ! То је мајка ! То је тек права мајка! Тако су говорили сви из нижега сталежа : господа мајстори зидарски, тесачки, кројачки, и други, госпође мајсторице, њихови синови, који су при том уздисали и са потајним прекором погледали своје родитељи, њихове кћери којима је Милорд у лице нагонио узбуђено руменило а у прси тугу. А у тој гомили само је један глас, старачки и мало једак, на узвике: „То је мајка ! То је тек права мајка!" одговарао : Глупа мајка! А потом додавао тише и за себе: — Јадна мајка! То је био глас Анджеја Ренпскога, човека познатога свему онвилскоме грађанству, некад учитеља сеоских школа, а сада власника малога имања у Онвилу. Био је то ситан, неугледан човечић, од својих шесет година, у дугом, изношеном капуту орахове боје, у старој кагшци која је правила хлад дугуљастом и набораном лицу. Старији грађани, разговарајући о Милорду, увек су говорили: Кад би нешто покојни Дирко, Бог да му душу прости, васкрсао и видео сад свога сина, порастао би још лакат од земље! Не — одговарао би Анджеј Ренпски — не би имао кад да порасте, јер би трчао да се што пре врати у гроб! Авај! Авај! Милорд се презивао Дирко, и ваљда би једини Гелдаб, са својом у том погледу необичном вештином, успео да уреди генеалошко дрво те породице. Но не треба мислити да Диркови нису имали никакве генеалогије. Напротив, та породица није била до душе великашка, па ни племићска, али је била