Delo

М И Л 0 Р д 361 Те старе куће имају при земљи особиге отворе и уласке. То су врата врло висока а уска, тешка од зар1]але гвожђарије, или украшена грубом резбаријом. Кадгод се та врата отворе, пролазниково око тоне у бескрајне ходнике, засвођене, мрачне, и у далекој, уској перспекгиви иза других, супротних врата, у свеже зеленило дворишта и вртова. Јер се те старе куће прибијају једна уз другу само са улица, а са друге стране имају велике просторе, чиста, зелена, хладовита дворишта, и баште пуне воћа, поврћа, чак и цвећа. Дрвеће, поврће и цвеће били су, види се, старим онвилским грађанима омиљена раскош, можда једина коју су себи допуштали они негда здрави, трезвени, неизнурени, а сувише, на жалост малобројни радници на земаљској индустрији. У једној улици овога краја има једна кућа, која изгледа још старија но остале, уска, јер има само три прозора с лица, али троспратна и са троуглим низом фасада на врху. Први спрат нема никаква стана, јер је цео заузет вратима несразмерне ширине према згради, високим, на свод, дајући кући изглед као да стоји на претерано раскреченим ногама. У архиви онвилискога суда ова се кућа од много година води као својина Дирка — лончара, а још пре неколико година у њеној кући из дворишта становала је Аполонија Дирковица, удовица Матеуша Дирка, последњега лончара из те породице. Матеуш Дирко био је последњи од свога рода али не најгори лончар, а уз то човек радан, штедљив и тврдица. Стога је стекао у једној од главних и нових улица лепу кућу, која је давала добар приход, а о његовој су се готовини но целоме граду причала чуда. Заиста је имао, али колико — о томе поуздано није знао нико, јер је на самрти казао за своје богатство једино својој жени. Мало пре смрти, док се још вукао по дворишту и врту у дугачкој грађанској хаљини и четвороугалној јагњећој шубари, Матеуш Дирко уздисаше тешко: Да су ми старија деца жива, оставио бих крваву зараду својих предака и своју зрелим људима. Старији је, мој господине, био већ одличан лончар, а млађи је волео повртарстно. А шта ће бити од Рајмунда, то не могу предвидети. Тек је то одвркло од земље... О, да је отац — лончар могао предвидети будућу сјајну судбину свога малога Рајмунда, и оне сјајне метаморфозе у којима ће се јављати цркавица његова и његових предака!