Delo

М И Л О Р д 363' лосг, види се још дрвена полица око зидова, а на њој поређане најразличније лончарске израђевине : огромни ћупови са стакластом спољашношћу и вештачки израђеним ушима, глеђосане чиније изнутра украшене китама разнобојна цвећа, лонци потпуно оплетени мрежом уметнички рађених шара и арабесака, буцмасте детиње главе од глине за украс зидова или пећи, крилати коњи, крупни петлови, баснословне аждаје. Све се то, брижљиво чувано и брисано, блистало и разнобојно преливало под треперавим сјајем огња. А крај њега, у тишини која је владала у стану, седеле су две жене. Једна од тих жена, Аполонија Дирковица, седела је на дрвеној столичици и прела, друга, мала и грбава, на ниској клупици, плела је чарапу и надгледала јело. Дирковица је морала некад бити лепа жена. Исадјош, кад је, у простој модрој хаљини, очевидно својој рукотворини, у белој кецељи и са карираном марамом прекрштеном на грудима, седела у пламеновој светлости права и висока, једном руком снујући са кудељице лана танак конац, другом, далеко испруженом, вртећи вретено, стас јој је изгледао елегантан и снажан. Седа јој коса, која је вирила испод беле капице, белила се као сребро над лепим, белим, врло мало набраним челом, беле, свеже образе пробијало је лако руменило, а крупне су се очијошблистале свежим плаветнилом зенице и оним сребрним сјајем, који код стараца изгледа да је траг суза проливених у животу, и као израз још неугашене енергије. Њена уста, већ увела и збрчкана, имала су израз спокојства и благости. Крај иогу јој, савијен у огроман котур, одмарао се велики црни британ, верни и стари кућни стражар. Прела је и гледала у ватру. Поглед јој је био укочен и замишљен, али су се по устима вили осмеси од неких драгих мисли. Вретено је тихо врктало, на пољу је шуштало дрвеће, од неколико саксија на прозору, у мало загушљивом ваздуху, разилазио се јак и тежак мирис мошуса и гераниума. Дакле — после дугога ћутања јави се старица наш кнез ваљда неће ни доћи. Говорећи ово гледала је у грбаво,, ружно створење, што је седело на клупици и плело чарапу. Знаш ли, Њудвиса, да сам се надала момекнезујош од јутрое. Као да ми је нешто на ухо шапутало: данас ће доћи! Глас јој је био звучан и пријатан, говор лаган и отегнут.