Delo

;364 Д Е Л О Лзудвиса погледа у њу својим малим, смеђим очима, које су, упале у мршаво жуто лице, имале израз полупокоран, шолувесео, па одговори : Ви се сваки дан надате да he наш кнез доћи, а има већ две недеље како није долазио. Старица климну главом озбиљно и као незадовољно. Истина није долазио, али шта је с тим што није? Мислиш ли ти да он има кад седети поред старе мајке? Охо, није он као други, што се целога века држе мајчине сукње или очева капута! Он је човек, па мора живети са људима. Он ти је прави господин, а господа имају друга посла, но да трчкарају матерама и простакушама. Он иде у походе, одлази на вечерње забаве, даје их сам у својој кући... А девојке... а штавелиш? Зар оне мало времена однесу младом и лепоммомку? Нису то наше девојке, којима је довољно кад их газдински син погледа у про•ласку и нашали се са њима. Богатим и племићским девојкама, онима што носе штикле од по лакта а опасују се појасима широким пет шака, треба се дуго, дуго удварати, док се нека не осмехне или пође под руку у шетњу, или пружи руку за игру. Њима се треба удварати, говорити им комплименте, рвирати им на клавиру, слушати их... чудна чуда, кажем ти, драга Људвиса, чудна чуда и шале!... Младоме понекад и век у томе прође... лети око лепих цветића као лептирић, докле не падне на један и прибије се, па после се не одлепи и да хоће... Онда крај! Огласио се, пред олтар стао и оженио се... скакавица је пала и мој златни лептир сад се удвара само својој жени, негује децу, и понекад их довози у лепим колима старој мајци, да се и она нагледа унучићаЛ. али понекад, само понекад, јер би тако малој господи било загушљиво и нездраво у овим старим собама, у којима су однеговани њихов отац и дедови. Али да се и они овде негују, не приличи више... не приличи !... Тако је говорила старица. Причајући, сагласно са значењем разних одељака свога говора, свечано је дизала своју лепу, и ако од рада рапаву руку, обешењачки трепћући очима, или се усхићено осмехивала. Са највећим се заносом осмехнула кад помену унучиће, које ће отац некад довозити њој на лепим колима. А кад је говорила о оном лептиру који облеће око цветова док се не заустави на једном, залепи се и — свршено!, смејала се тако срдачно, да су јој плаве очи засузиле а ружичасти се образи још јаче заруменили. Мала грбава ЈБудвиса, докле год је она гово-