Delo

М И Л 0 Р д 367 Дабоме — климну уЈЂдвиса главом. Дакле, после свакога Дирка који је био паметнији од других и даровит, остајао је у кући један примерак особитога рада... Ено, од прадеде мојега Матеуша онај дивни жбан, од деде од стрица оне чиније са цвећем, од стрица они лонци са арабескама, од рођенога оца ево ове слике птица и разнога звериња, — а сви су се ти примерци чували у кући под великом заштитом Диркових жена... Стога је и мени, кад сам са мојим Матеушем ушла први пут у ову кућу, он показао прстом целу ту полицу и рекао: Видиш, Полче, ово је историја наше породице, писана радовима наших руку! Па је онда казао: чувај ми све то као очи у глави. И ја сам чувала, и из историје породице Диркових није пропало ни једно словце, нити ће пропасти док сам ја жива. Говорећи ово водила је оком по жбановима, чинијама и лонцима, а очи јој добише израз нешто тужне ганутости. Живот сам провела гледајући у ове судове — прошанута. Гледала сам их док сам била млада и свежа као ружа, и с мојим Матеушем седела крај колевке прворођенчета ми Антољка, гледала сам их кад сам првенца спремала за погреб... гледала сам их кад се средњи, Фортунек, под мојим надзором учио да сади цвеће и поврће, и кад је, лежећи у самртној грозници, своје мршаве ручице обавијао око мога врата... гледала сам их кад ме је Матеуш звао љубавцом и драганом, и кад је за навек склапао очи... Хеј, лонци као и сваки лонци!... мртви чапари од глине, na ипак сведоци моје среће и несреће, несташлука мојих младих и суза материнских и супружанских... Госпођо! Госпођо! — повика пискаво мало жуто створење, примакнуто ватри. — Време је јести кромпире... већ су сасвим кувани. Време! Онда их помичи од ватре и сииај у чинију, ма да се мени и не једе, толико сам забринута што нећу мога кнеза ни данас видети... Ни господин Анджеј не дође данас. Него може бити доћи ће, није доцкан. Као по поруци велики часовник, са китом ружа на плочи за бројеве, који је висио у углу, стаде избијати. Удари осам пута. — Осам — писну ЈЂудвиса, која с лонцем пуним зготовљених кромпира стојаше крај пећи докле куцање не престаде, осам... Хвала Богу, још сат па да се спава. Пссс! — рече Дирковица — Слушај!