Delo

384 Д Е Л О Мале црне очи ЈЂудвисине гледале су у говорничино лице пажљиво и неспокојно. Мало после је тихо и врло бојажљиво јадно сироче питало: — А да ви нисте гладни? По старичиним устима прелазио је осмех полутужан, полуусхићен. — Што бих лагала пред тобом? — одговарала је — Гладна сам ти ја понекад... онако, мало гладна... али је та глад моје уживање, јер се од ње добива ма и мала помоћ за мога малишу... Јадан он... сад је у великој невољи, и ако ми о томе никад не казује... Па кад он, мој мили, трпи, да потрпим и ја... Док је то говорила очи су јој се, узнесене к небу, заливале сузама, и видело се да се у грудима те старе, просте жене, на први глас о невољама синовљевим јавила нека чудна жудња за мучеништвом, мистична жеља да своју патњу сједини са његовом. Резултат овога разговора био је тај, што је сутрадан грбава Људвиса само једном сркнула јела и, појевши комадић сухога хлеба, целога дана није више ништа окусила. — Што не једеш? — питала је Дирковица — Каша од кромпира с маком укусна је... Видиш како ја једем... Зар ниси гладна ? ЈЂудвиса нешто послује по соби у своме похабаном кафтану, или надноси над кабао с водом своју главицу оптерећену великом неочешљаном косом. Дирковица је зове за сто! Хајде, једи! Зар ниси гладна ? Тада мало створење стане пред њу, очију стидљиво оборених па бојажљиво муца : Не могу да вас лажем! Гладна сам по мало... мало, врло мало гладна... Али од моје глади може бити ма каква помоћ нашем кнезу... А, после, и ја хоћу да патим, кад и он пати... Као папагај понављала је речи које је чула од Дирковице, чак је сумњиво да ли их је разумевала добро; али ипак кромпир с маком није хтела да окуси. Дирковица је гледала у њу влажних очију. Потом се усправила и рекла озбиљно: Кад је тако, онда и ја треба да једем мање... Кад можеш ти, што ја не бих? Та ја сам мајка... И надметале се: која ће јести мање. При том су се понекад и смејале. — Колико си ти пута захватила? — пита старица своју храњеницу. — Па око шест пута — одговора ЈЂудвиса,