Delo

М И Л О Р д 385 Е, ја сам мање, пет пута! — Бога ми, нисте! Вп сте ссдам пута а ја само шест! — Лажеш ! И смејале се, а половину зготовљеног јела остављале за сутра. — Сутра неће требати да се ложи — говорила је Дирковица. — Појешћемо кромпире хладне, а зачинићемо хлебом и залити водом. Је ли добро тако, Људвиса? — Како да није добро! Хладни су кромпири још слађи него врући, а штета да се горе дрва, јер кад се потроше треба да се купе... Да нас Бог сачува од куповања! — довршавала је старица. Сутрадан су у хладној соби двема женама зуби цвокотали од зиме. — Ето — почињала је Дирковица гласом који јој је дрхтао у грудима — не знам шта је човеку непријатније: глад или хладноћа. — Ваљда хладноћа — одговарала је Људвиса. — Онда донеси два три парчета дрва... Људвиса доноси бременце дрва и меће га поред пећи. Дуго га гледају обе. — Хм! — шане Дирковица — Ипак то кошта новаца! Немој ложити још мало, а можемо поседети и овако... У постељи под перином биће топло. Једном Дирковица рече: Еј, тешко мени! Вода је скупа! Двадесет и пет грошића (0 50) за саку, а кад постоји недељу дана није ии за што, трсба је просути, па опет куповати... — Зар не могу ја доносити воду? — запита ватрено Људвиса. — Хоћеш ли моћи ? — Чуда Боже, што не могу. — Онда пробај! Од тада је из старе куће излазило сваки трећи даи мало, грбаво створење, са две ведрице на мршавом рамену и, повијено под теретом, одлазило далеком бунару. При повратку му је у упалим прсима нестајало даха, а жуто лице било обливено крвавим руменилом. Дирковица ју је пресретала на средини дворишта, узимала јој с рамена обраницу са ведрицама и уносила у собу. Затим је узимала у обе руке главу своје ревносне помоћнице и љубила је у чело. Тај је пољубац разливао на уморно Људвисино лице радосну и нежну светлост. Још гласно дишући Дело, књ. 63 25